Sezan, pionir moderne umetnosti

Dec 28, 2014 by

Krajem 19. veka, pod okriljem Barona Hausmana, dolazi do potpune transformacije u arhitekturi Pariza. Raskidaju se sve veze sa starom imperijom, ruše se gotovo sve građevine, stari centar je zasijao potpuno novim sjajem. Umesto blata i kaldrme, grade se ogromni, široki bulevari, pozorišta, veličanstvene galerije, sadi se na hiljade i hiljade stabala drveća. Dolazi do potpunih promena u životu njegovih građana. Glavni kulturni centri više nisu katedrale i crkve. Zahvaljujući bržem saobraćaju, omogućena je trgovina i brža razmena dobara, otvaraju se prve komercijalne prodavnice. Rađa se nova, kapitalistička klasa, sačinjena od direktora fabrika, poznatih i cenjenih umetnika. Pripadnici te klase imaju dosta novca, kao i višak slobodnog vremena, pa često prave svoje kolekcionarske zbirke, i trguju luksuznim dobrima. Pariz postaje kulturna prestonica Evrope i sveta, na koju se ugledaju mnogi svetski gradovi.
Sa novim ljudima dolazi i nova vrsta umetnosti. Prirodne pojave više nisu u fokusu, reprezentantivna umetnost, bilo ona mehanička ili ručna, sada igra glavnu ulogu, i povezana je sa urbanim gradskim centrima. [1] Postojao je više nego direktan pokušaj da se na slikama predstavi glamurozan život i zbivanja u životu te nove klase. Umetnici su imali snažan odgovor na to, u obliku kritike kapitalističkog društva, dok su drugi smatrali da se umetnost razvija uporedo sa kapitalizmom.
Siti gradskog života i buke, umetnici odlaze u prirodu, i tamo slikaju, koristeći sve blagodeti prirodne svetlosti.
U ovakvom gradu, krajem 19. veka, živi i stvara Pol Sezan, jedan od najboljih slikara u celokupnoj modernoj umetnosti, a i šire.

Na samom kraju svog života, Sezan odlučuje da se vrati motivu koji je voleo da slika u ranoj mladosti, a to su nagi apstraktni likovi u pejzažu. Sezan je smatrao da je priroda jedini pravi, istinski učitelj. [2] Zalagao se za ujedinjenje čoveka i prirode u savršenoj harmoniji. Želeo je da prodre u svest posmatrača, i da posmatra sliku iz perspektive publike. Konstatno je težio klasičnim formama. Sledio je tradiciju ženskog akta, koju je preuzeo od Engra, Delakroa, Ticijana i Rubensa. On nije bio toliko dobar crtač, ali je bio izvandredan slikar. Njega uopšte nije zanimala forma, već način na koji bi pomoću svojih slika predstavljao umetničke elemente, kompozicija mu je bila sve. Nije želeo da stvara slike stilske dopaljive ljudima, niti da mu ljudske figure budu savršenog oblika, uopšte nije pratio bilo kakav trend jer je želeo da njegove slike budu vanvremenske, čitavog života je težio klasicizmu. Time se bitno udaljio od impresionizma, i započeo novi pravac, postimpresionizam, koji je otvorio vrata svim apstraktnim umetnostima u prethodna dva veka. On je takav više zastupao stavove moderne umetnosti, nego mnogi drugi slikari impresionizma. Osnovni postulat moderne umetnosti je da se ne predstavlja umetnost sama za sebe, već čitav svet ideja, način na koji bi nešto mogli da vidimo.

Verzija velikih kupačica, ulje na platnu, slikana od 1900. Do 1906, koja se danas nalazi u muzeju umetnosti u Filadelfiji, je ujedno i najveća od svih, veličine 210. 5 cm × 250. 8 cm. Sezan je umro, i nije dovršio ovu sliku. [3]
Na prvi pogled uočavamo par figura nagih žena, gotovo infantilno nacrtanih. Njihove figure su vrlo čudnog oblika, teže ka obliku kvadrata. One su anonimne, uopšte nemaju svoje individualne karakteristike, njihova lica nisu uperena ka posmatraču. Čini se kao da te figure nemaju nikakvu konotaciju, kao da su samo jedan od elemenata slike, i ništa drugo. Njihova nagost i telesnost uopšte nije toliko izražena. Uočljiv je kontrast između tamno braon boje zemlje, i plave boje neba, prošarane belim oblacima. Boja neba je naneta u debljem sloju, i ima više različitih tekstura, kao da je nanošena brzim, nervoznim potezima ruke, kao da bi se umetnik svega par sekundi zadržavao na detaljima.

Figure kupačica su zatvorene, oivičene trouglom od reke i drveća, koje se povija na vetru, njihova težina je naglašena, ono štiti glave kupačica. Ruke i noge kupačice koja se nalazi sa leve strane se spuštaju paralelno sa drvetom. Figure same po sebi nemaju nikakav volumen, idu skoro ka 2D formatu, ali njihovo kretanje u slici samo po sebi stvara volumen, jednu određenu vrstu dinamičnosti. Kupačica na sredini, kao i nepoznata muška figura u daljini, unose napetost i remete ovu naizgled skladnu scenu. Kurt Bat smatra da je ta muška figura u daljini, zapravo sam slikar koji posmatra kupačice. [4] 

bathers
Na ovoj slici je predstavljen trenutak zabave i opuštenosti u letnjem danu, i opisuje slikarev žal za mladošću. Figure, i tako ubačene i u kontrastu, zapravo deluju kao da su u skladu sa prirodom. Sve je podređeno slici. Slika zajedno sa figurama čini savršenu kompozicionu celinu.
Postoji još jedna verzija kupačica, slikana od 1883. do 1885., veličine 136 puta 191 cm, takođe ulje na platnu, i nalazi se u Štatsgaleriji u Štutgartu. [5] Figure su gotovo iste kao na prethodnoj slici, samo što su zatvorene trouglastim šatorom okačenim na drvo koje se povija pod njegovom težinom. Jedna ženska figura iskače van kompzicije ovog trougla, jer se kupa u reci.

Pored kupačica, Sezan je radio i teme kupača. Na verziji kupača iz 1900., izrađene u akvarelu, figure imaju klasična, gotovo antički oblikovana tela. Ova tema se može pratiti sve do osamdesetih godina 19. Veka. Kupači i kupačice se retko pojavljuju zajedno, jer je Sezanov cilj bio da se izbegnu erotski elementi. [6] Na ovoj slici, jedan od muškaraca drži podignutu ruku iznad glave, ovo je takođe motiv koji se pojavljuje i na drugim Sezanovim slikama. To je jedna od retkih karakteristika telesnosti, i prikazuje opuštenost kupača, jednu vrstu pokazivanja i nuđenja tela drugim figurama na slici.


Sezanove slike kupača i kupačica zaista, u većini slučajeva, nemaju nikakve karakteristike erotičnosti. Mnogi autori smatraju da su njegovo odbijanje da svojim delima doda bilo kakvu seksualnu konotaciju, zapravo psihološke prirode, i da je on imao problema sa seksualnim potiskivanjem [7]

Na kraju ovog izlaganja, osvrnula bih se na Pikasove gospođice iz Avinjona, koje je, po mom mišljenju, jedno od kapitalnih dela istorije moderne umetnosti, i na sličnosti i razlike koje ona ima sa Kupačicama, i na to šta ove dve slike konkretno znače jedna drugoj, i na šta svojom sličnošću ukazuju.

pablo1323391105687

Sve ono što je Sezan započeo pred sam kraj života, 2D napuštanje perspektive, plošnost figura, nage žene, Pikaso je u kubizmu sintetizovao na geometrijske oblike i razradio do tančina. Čudna napetost koja se oseća u Sezanovim figurama kupačica, odskakanje od forme, bukvalno eksplodira u Pikasovim gospođicama iz Avinjona., i jedna i druga slika kao da su jedna vrsta laboratorije za stilske eksperimente. Sa jednom razlikom, Pikasove žene dobijaju lica, lica afričkih skulptura i crnačkih plemena. On bez ikakvog stida dozvoljava da njegove žene u bordelu komuniciraju sa publikom, direktno gledajući napred. U oba dela se uočava izvandredan osećaj za prirodu. Obe slike odišu duhom klasicizma, dok se u Sezanom figurama pored reke senzualnost jedva, ili uopšte ne nadzire, ona je u Pikasovim kurtizanama iz bordela itekako očigledna. I jedan i drugi se nalaze na svojim slikama, posmatrajući te žene iz udaljenosti, kao mladi ljudi. Oba umetnika su pretrpela snažnu kritiku od strane konzervativne publike, Sezan jer se nije držao strogo naturalističkog stila i jer su smatrali da je loš umetnik i crtač, dok je Pikasov rad ocenjen kao primitivan i užasan. Zajedno se rastaju od perspektive gledanja iz jednog ugla, koja je postojala, i bila dominantno prisutna još od renesanse. Posmatrajući figure, dobijamo iluziju da se one kreću kroz prostor, na taj način ulazimo dublje u samu sliku, što je suština i srž same moderne umetnosti, da se pomoću dleta, boja i četkice, uz pomoć raznih tekstura, kroz sliku predstavi psihološka realnost, jedan svet ideja. Ono što se Sezanu za života činilo potpuno nedostižnim, sa Pikasom je ušlo na velika vrata i potpuno promenilo lice umetnosti.


Korišćena literatura:
[1] A.D’ Souza, Sezzanes bathers-biography and the erotics of paint, Pennsylvania, 2008., str. 141
[2] [5] R. Bernabi, Sezan-geniji umetnosti, Beograd, 2012., str. 127
[4] [6] U. Becks-Malorny, Sezan , Podgorica 2007. 82, 83, 88
[7] R. Brettel, Modern Art 1851-1929, Capitalism and Representation, Oxford university, 1999, str. 57

Social Comments

Related Posts

Tags

Share This

Leave a Reply