Pseudonauka i antinaučna paranoja (antivakcinacijska kampanja) – zašto treba da nas bude briga za to?

Aug 14, 2015 by

anti-vaccine-movement-cartoon-sack

Uvod

A crank is defined as a man who cannot be turned.– Nature, 8 Nov 1906, 25/2

Dobru ilustraciju problema kojim se bavi ovaj tekst možemo naći u anegdoti koju je na forumima starog Sezama jednom preneo Dejan Ristanović. Dejan je dugo bio urednik i dopisnik časopisa “Galaksija”, koji je dugo bio jedan od retkih izvora informacija o nauci i tehnologiji; između ostalog, povremeno su bili prisutni kratki tekstovi o matematici, sa problemima i rešenjima.

Tako su jednom objavili matematički dokaz u vezi kvadrature kruga, i njene matematičke nemogućnosti.

Rezultat? Redakcija je primila gomilu besnih pisama od raznih “teoretičara” koji su imali svaki svoju ideju kako izvesti kvadraturu. Dejan je najveći broj njih ignorisao, ali je odlučio da odgovori jednom – čovek je po svemu izgledao veoma iskreno, a greška u njegovom “dokazu” je bila veoma jednostavna. Nakon odgovora, prošlo je nekoliko meseci, i Dejan je zaboravio na celu stvar…kada mu je odjednom stigao paket. U propratnom pismu, “teoretičar” mu je objasnio da je prethodna “ideja” bila samo “test”; čestitamo, Dejane, prošao si test, i sada mogu da ti pokažem moju pravu teoriju kvadrature kruga – koja se sastojala od debele gomile sitno ispisanih stranica teksta…

Ovo je standardna ilustracija ponašanja pseudonaučnog “krenka” – čoveka koji iskreno veruje da je neki aspekt “zvanične” nauke potpuno netačan, i da je on pronašao rešenje.

U okviru ovog teksta, moj cilj je da obradim neke od poznatih karakteristika krenkova, situacije u kojima krenkovi mogu postati veoma važni u opštoj shemi događaja (proizvodeći dugoročnu, katastrofalnu štetu za društvo), i mehanizme kojima teorije krenkova prelaze u širu javnost.

Potrebno je dati jednu napomenu u vezi terminologije. Bitka između nauke i pseudonauke se mnogo duže vodi na engleskom govornom području nego na našem, što je možda najlepše vidljivo ako uporedimo terminologiju. U okviru engleskog, postoji čitav niz suptilno različitih naziva za pseudonaučnike. Recimo, pseudonaučnici iz oblasti fizičkih nauka se zovu “crank” (krenk, “obrtaljka”, “čekrk”, simbol za uvrnutost), ili za one koji su udaljeniji od stvarnosti, “crackpot” (krekpot, “napukla posuda”). Mnogi fizičari se bave “psihokeramikom”, naukom o napuklim posudama, kao hobijem – analiza motivacije i ponašanja crackpota je beskonačno fascinantna oblast. Istovremeno, u medicini se pseudonaučni i natprirodni pristupi obično zovu “woo-woo” (vuvu), a ljudi koji ih zastupaju su “woomeisters”.

Opšte karakteristike krenkova

Prosečnom čoveku fenomen krenkova može izgledati bezopasno ili nevažno. Međutim, krenkovi su veoma iritirajući faktor za mnoge naučnike (odeljenja za matematiku i fiziku dobijaju gomile krenk teorija, a krenkovi povremeno aktivno proganjaju profesore); a još važnije za opšte ljudsko društvo, krenkovi često predstavljaju (kao što će biti pokazano u daljem tekstu) izvor ili podršku mnogih veoma destruktivnih društvenih pokreta.

Otud, ne treba da nas čudi da je o psihologiji i ponašanju krenkova napisano mnogo knjiga, i urađeno dosta studija. Iz ove oblasti istraživanja, možemo da izvučemo neke osnovne zajedničke karakteristike krenkova (koje su praktično univerzalne):

  1. Krenkovi precenjuju svoje znanje i sposobnosti, i potcenjuju znanje i sposobnosti eksperata na datom polju. U razgovoru sa stručnjacima, krenku nikada ne pada na pamet da on nešto nedovoljno razume; naprotiv, svi eksperti su propustili da primete problem koji je krenku očigledan.
  1. Teorije krenkova uvek napadaju najosnovnije, centralne koncepte u nauci. Krenkovi nikada ne napadaju male probleme, već uvek pokušavaju da uzdrmaju temelje moderne nauke. Njihove teorije predlažu zamenu za teoriju relativiteta, drugačiju kosmologiju, novu strukturu atoma, novu ujedinjenu teoriju materije i energije, itsl. Čak i u slučaju krenkova koji se manje bave zastupanjem neke teorije nego što se bave napadima na postojeće (kategorija u koju spada većina kreacionista), predmet napada je uvek nešto centralno u nauci.

U skladu sa tačkom 1, krenku izgleda sasvim razumno da su svi eksperti slučajno propustili da primete problem koji obara centralnu teoriju njihove nauke iz samog temelja, iako je opis tog problema obično moguće objasniti i šestogodišnjem detetu.

  1. Krenkovi retko priznaju bilo kakvu grešku u svojim stavovima ili računicama, bez obzira koliko ta greška bila trivijalna.
  1. Krenkovi neprestano pričaju o svojim idejama, koristeći bilo koju mogućnost da počnu razgovor o njima. Istovremeno, krenk nije spreman da sluša ili razume šta bilo ko drugi govori. Iz ovog razloga, potrebna je velika upornost i strpljenje u razgovoru sa bilo kojim krenkom; razgovor često najvećim delom izgleda kao razgovor sa zidom. Iz ovoga sledi i izvod:

4a. Krenkovi ignorišu druge krenkove. Činjenica da hiljadu drugih krenkova daje potpuno drugačije “teorije” na istom polju nema nikakvog uticaja. Na kraju krajeva, krenk vidi da svi  eksperti greše i da je samo njemu jasna istina; otud, uopšte nije začuđujuće što ima drugih ljudi koji greše na druge načine. (Ovo je slično čuvenom psihološkom eksperimentu poznatom kao “Tri Isusa iz Ipsilanta.” Psihijatrijski pacijenti povremeno doživljavaju deluzije tokom kojih izgube svoj identitet i veruju da su u stvari neka poznata istorijska osoba (Napoleon, Vašington, Gandi… ali jako često Isus Hrist ili druge religiozne figure). Jedan psiholog je našao tri paranoidna šizofrenika koji su, svaki za sebe, verovali da su u stvari Isus – i okupio ih je u istu sobu. Nakon razgovora i diskusije, svaki od ove trojice je dao lepo objašnjenje zašto su druga dvojica mentalno bolesni; ali svi su nastavili da za sebe veruju da su Isus. )

Pored ovih osnovnih osobina, postoje i dodatne česte karakteristike koje se pojavljuju među krenkovima.

Stav o naučnoj literaturi je podeljen. Veliki deo krenkova je veoma slabo obrazovan, u kom slučaju su njihove teorije često ispunjene tvrdnjama da prethodno znanje ne samo što nije potrebno za nova otkrića, već da aktivno “truje mozak” protiv istine. Ovo je često praćeno verom u razne teorije zavere. Drugi krenkovi imaju težnju da preuveličavaju svoje kredencijale i lična postignuća, ili uzimaju neko postignuće u nepovezanoj grani kao dokaz da je njihova naučna teorija ozbiljna (po ovom principu imamo, recimo, više desetina zubara koji su potpisnici “Discovery Institute” peticije protiv evolucije, kao “stručnjaci”).

Krenkovi retko poseduju realno razumevanje oblasti koju napadaju. Diskusija sa praktično bilo kojim krenkom ubrzo pokaže da krenk veoma slabo poznaje oblast protiv koje se bori, ili teoriju koju pokušava da obori. U ređim slučajevima kada krenk poseduje relativno dobro generalno znanje oblasti, on ne poznaje finije distinkcije ili rezultate koji su neophodni za pravilno razumevanje predmeta.

Mi protiv njih

Iako ne želimo da to sebi priznamo, Daning-Kruger efekt teži da kači sve nas, osim ako specifično ne uvežbamo sami sebe da mu se usprotivimo. Ali postoje i mnogi drugi primeri krenk psihologije koji su prisutni kod većine ljudi.

Veliki deo ljudske psihologije je zasnovan na strategijama koje maksimizuju koheziju grupe. Između ostalih, jedan od osnovnih mehanizama na osnovu kojih se grupa drži na okupu je zajedničko verovanje. Ovo je verovatno najznačajnija stvar za održanje bilo koje ljudske grupe: što je cena zajdničkog verovanja veća, to je veća i grupna kohezija.

Šta ovo znači?

Ako imamo klub ljudi koji uzgajaju kaktuse, radi se o grupi koju okuplja verovanje niske cene: kaktusi su lepe biljke koje je zanimljivo gajiti. Otud, članovi ove grupe nisu duboko uvreženi u grupu, i neće preterano patiti ako moraju da je napuste (niti će ideja o napuštanju biti teška).

Na drugom ekstremu, ako imamo religioznu organizaciju koja veruje da čovek svoje prihode mora da daje vođi kulta, to je verovanje sa veoma visokom cenom. Čovek koji prihvati to verovanje neće lako odustati od njega, i biće spreman da u slučaju potrebe uloži i još veću cenu (recimo, da da svoj život u odbranu kulta) radije nego da ga napusti i odustane od svog ulaganja.

Drugim rečima, što više uložimo u članstvo u nekoj zajednici, to je teže iz nje istupiti.

Ovo izgleda kao sasvim očigledna stvar, ali ima jednu neočiglednu neuropsihološku posledicu. Ako naša pripadnost grupi zavisi od određenog verovanja, i ako je cena tog verovanja visoka, mi nećemo biti spremni da uzmemo u razmatranje činjenice koje se protive datom verovanju.

Primeri za ovo su sveprisutni, ali je možda najbolje anegdota. Pripadnici jednog plemena u Amazonu su verovali da se ljudi mogu pretvoriti u veštice koje uđu u stabla drveća, i odatle otrovnim strelicama gađaju ljude, i time proizvode bolest. Pripadnici drugog plemena, u Indoneziji, veruju da su uzrok bolesti duhovi mrtvih koji nastavljaju da se svete nakon smrti. Kada je jedan antropolog opisao Indonežanima verovanja Amazonaca, oni su umrli od smeha – kako su naivni ti Amazonci, u kakve sve gluposti veruju. Kada je opisao Amazoncima verovanja Indonežana, dobio je isti efekt – kako su naivni ti Indonežani, u kakve sve gluposti veruju.

Kao šlag na tortu, antropolog je ovu anegdotu jednom pričao u prisustvu lokalnog pentekostalnog sveštenika, koji doslovno veruje u postojanje veštica i demona, redovno “leči” ljude tako što isteruje demone iz njih, i često u svojim propovedima upozorava na mračnu magiju kojom “satanisti” napadaju vernike. Propovednik se, naravno, grohotom smejao naivnim i glupim ljudima iz oba plemena…eto, u kakve sve gluposti oni veruju…

Pre nego što se čitaoci ovog teksta osete superiornim nad svima ovima, vredi reći da nijedan čovek nije potpuno imun na ovaj efekt. Trivijalan primer: sećam se razgovora iz srednje škole, kada smo razmatrali superiornost srpskog jezika nad engleskim po pitanju hemije. Zašto? Pa, srpski jezik kaže kalijum za element K, a natrijum za Na, tačno kao što treba; engleski, s druge strane, koristi “potasijum” za K i “sodijum” za Na. Pritom, uopšte nismo ni primetili obrnutu činjenicu da sprski element O naziva kiseonik, a element N naziva azot, dok engleski koristi mnogo tačnije oblike (oxygen, nitrogen).

Svi mi patimo od kognitivne disonance povremeno, svi težimo da posmatramo svoju grupu i svoje razmišljanje kao automatski ispravno (a sva druga kao manje tačna), i svi imamo težnju ka Daning-Kruger efektu. I ovo nas, u proseku, čini podložnim žrtvama za širenje pseudonaučnih ideja, kao što ćemo videti u daljem tekstu.

Zbog čega su krenkovi važni, i zašto ih ne možemo (uvek) ignorisati?

Na prvi pogled, krenkove je najbolje ignorisati. Ovo je princip mnogih naučnika, koji misle da krenkovi prosto nisu vredni vremena i truda; a to je i princip iza često veoma uspešnih forumskih pravila (pod kojima se krenkovi često stavljaju u kategoriju trola; i onda se “ne hrane trolovi”).

I ovo nije potpuno nerazuman stav. Mnogi krenkovi zastupaju teorije koje su toliko van svake pameti da je zaista bespredmetno razgovarati sa njima (teorije o ljudima-gušterima, ili “piramidologija”). Takođe, potrebna je ogromna količina truda eda bi se jedan krenk makar delimično razuverio od svoje teorije, a dobitak od takvog razuverenja je najčešće praktično nikakav.

Takođe, krenkovi retko dođu do pozicije u kojoj mogu da načine vidljivu štetu – mada u slučajevima kada se to dogodi, šteta ume da bude katastrofalnih razmera. (Klasičan primer ovde je Trofim Lisenko, sa svojom krenk alternativom teoriji evolucije. Nakon što je postigao visoku poziciju u Staljinovoj Rusiji, Lisenko je doslovno istrebio Ruske genetičare i evolucione biologe; oni koji nisu postreljani su poumirali u gulazima. Ruska genetika se nije potpuno oporavila od ovoga sve do početka dvadeset prvog veka. Istovremeno, njegove tehnologije sađenja i selekcije su dovele do gladi od koje su stradali milioni ljudi.)

Ono što ovaj pristup ignoriše je šteta koju koordinisane mreže krenkova mogu da učine u određenim okolnostima. Pogledajmo dva konkretna primera – jedan sa čijim odjecima se i danas borimo, i jedan koji preti užasnim posledicama u bliskoj budućnosti.

Antivakcionizam

 

spreading

Protivljenje vakcinama nije nova stvar. Još u devetnaestom veku, serija krenk pamfleta je uspela da spusti nivo vakcinacije protiv velikih boginja ispod 20%; kao rezultat, desetine hiljada ljudi su poumirale u Engleskoj, dok je susedna Irska (sa nivoom vakcinacije iznad 80%) prošla bez žrtava.

No, razvoj i širenje vakcina protiv smrtonosnih bolesti koje su ljudima bile pod nosom je bio nezaustavljiv. Ljudi prosto nisu mogli da ignorišu činjenicu da su pet godina ranije sahranjivali decu, a da danas više tih bolesti praktično i nema. Nivoi vakcinacija su svuda bili veoma visoki, i nivoi bolesti su pali. Velike boginje su istrebljene, bolesti poput polia i difterije svedene na endemsko prisustvo u najzabitijim krajevima sveta…

Ali kako su se generacije smenile, i kako su polako nestajali ljudi koji su se sećali kako je bilo u starim vremenima, tako se sumnjičavost vratila.

Polio, bolest koja je ubijala hiljade i paralizovala desetine hiljada, je skoro istrebljen – ali još uvek postoji u Nigeriji, gde javnost veruje da su ove vakcine deo Zapadne zavere protiv Islama i Nigerije, i da zapravo truju decu; otud, u Nigeriji su se razvili novi sojevi ovog virusa, koji danas prete celom svetu. (Situacija koja bi trebalo da bude tužno prepoznatljiva Srbima. Ako nekome nije, neka pogleda temu “Evolucija vs. Kreacija” u forumu Religija, gde neki članovi ne mogu da veruju da ijedna međunarodna inicijativa može biti dobronamerna, već uvek “tu mora biti nečega” i “neko to finansira” za zle ciljeve. Ovo je potpuno isti mentalitet.)

Ali mnogo gora situacija preti iz Amerike. Nekoliko krenk lekara, koncentrisanih na mentalne bolesti detinjstva, je izdvojilo vakcine kao uzrok tih bolesti (pogotovo autizma). Krenkovi se naravno ne slažu jedni sa drugima po pitanju sastojka u vakcinama koji izazivaju autizam, niti po načinima na koji se to događa, niti po pitanju terapije. Neki krenkovi prodaju posebne dijete, ili biljne i vitaminske preparate, dok drugi savetuju opasne metode vezivanja žive ili tretmana antihormonskim supstancama.

Međutim, svaki od njih je imao svoju grupu sledbenika, koji su se svi slagali po jednoj stvari – uzrok bolesti njihove dece su upravo vakcine. Galama je dostigla toliki nivo da su na kraju milioni dolara potrošeni na epidemiološke studije…koje su pokazale da vakcine nemaju nikakve veze sa autizmom. Neuronauke su, u međuvremenu, sve jasnije pokazale da je autizam plod kompleksne interakcije gena i okoline, nezavisan od vakcina.

No, ovo nije odvratilo krenkove, koji su kroz niz poteza proizveli fanatičnu veru među svojim pristalicama.

Jedan krenk, Endrju Vejkfild, je objavio studiju koja je autizam povezala sa MMR vakcinom (protiv malih boginja, zaušaka i rubele). Njegovi nalazi su objavljeni u regularnom naučnom časopisu, nakon čega su podigli ogromnu uzbunu u javnosti, pogotovo u Engleskoj. Nivoi vakcinacije su pali za 10-15% u roku od par godina.

Nakon što niko drugi nije bio u stanju da ponovi Vejkfildove nalaze, urađena je njihova analiza. Ispostavilo se da je Vejkfild studiju uradio ilegalno, sa lošom metodologijom, koristeći ultraosetljiv test na potpuno pogrešan način, i da je ignorisao primedbe čak i od članova svog sopstvenog tima. Drugim rečima, objavio je rezultate za koje je znao da nisu tačni.

Istovremeno, grupa krenkova koji su se iz različitih uglova koncentrisali na mikroskopski mali sadržaj žive u nekim vakcinama (gde se jedno jedinjenje koje sadrži živu koristilo kao konzervans). Ova grupa je podigla veliku uzbunu u Americi i u EU, sa pričom o “otrovu u vakcinama.” Panika je dostigla toliki nivo da su proizvođači prosto uklonili taj konzervans, i počeli da koriste drugi – iako nije bilo nikakvog dokaza da je autizam povezan sa njime.

Mada još uvek nije “umrla”, ova hipoteza polako danas gubi snagu zbog činjenice da žive nema u vakcinama već godinama, a nivo autizma se pritom nije smanjio.

Nakon svega ovoga, antivakcionistički pokret je danas otprilike u istom stanju kao i kreacionizam: niko ne može da kaže zašto i kako, ali gomile roditelja su ubeđene da su vakcine izazvale bolest njihove dece. Gomile drugih roditelja odbijaju da vakcinišu. Gomile nadrilekara i krenkova prodaju terapije (i povremno tim “terapijama” ubijaju decu) koje se zasnivaju na dijametralno različitim interpretacijama bolesti (nedavno sam imao prilike da vidim u lokalnom časopisu reklamu “lekara” koji “leči” autističnu decu dijetom koja izbegava sve tragove mlečnih proizvoda, pored reklame drugog “lekara” koji “leči” istu tu decu…dijetom zasnovanom isključivo na mlečnim proizvodima).

Ali nivo panike, požrtvovanosti roditelja, i mržnje prema medicinskom sistemu je toliki da se njihova poruka sve više i više širi, i nivoi vakcinacije padaju. Ono što je najzanimljivije je da je najveći pad prisutan među decom obrazovanih roditelja – koji, kao obrazovani ljudi, misle da na osnovu svog ličnog istraživanja na Internetu mogu da razaznaju šta je najbolji medicinski pristup za njihovu decu.

Nivoi vakcinacije za mnoge bolesti su pali ispod kritičnog nivoa. Mnoge bolesti koje su bile praktično nepoznate godinama su se vratile, i počele da ubijaju desetine i stotine dece u inače razvijenim zemljama (Veliki kašalj, pertussis, je pogotovo često viđen; influenza A se takođe nalazi u porastu). Ali pretnja nije ograničena na nevakcinisanu decu: izbegavanjem vakcinacije, ljudi postaju inkubatori za evoluciju novih varijacija virusa, koji prete svima. Takođe, oni postaju vektori za prenos infekcije do dece kod kojih je vakcinacija bila neuspešna (što se uvek događa kod par procenata vakcinisanih). U iznenadnom porastu smrti od pertusisa u Engleskoj, recimo, jedno od prvih žrtava je bilo vakcinisano dete – koje je infekciju dobilo od nevakcinisanog deteta.

Povrh svega ovoga, nivo panike i količina tekstova napisanih protiv vakcina je ogroman i proizvodi strašan iluzorni efekt. Ako čovek danas potraži informacije o vakcinama preko Gugla ili sličnih izvora na Internetu, naći će na milione stranica sa najneverovatnijim glupostima i izmišljotinama. Ovo podiže nivo opšte sumnje u javnosti, koja nije sigurna u šta da veruje. Čak i među inače medicinski obrazovanim ljudima se stvara utisak nelagodnosti – ipak, ako ima toliko priče o opasnosti vakcina, u tome mora da bude nečega, zar ne? Otud onda svaka sumnja ili svaka vest o opasnosti vakcina postaje preuveličana ovom postojećom “pozadinskom sumnjom”, i dobijamo efekte kakve smo videli sa vakcinom protiv svinjskog gripa. Bilo kakva glasina se uzima mnogo ozbiljnije, pošto je javnost “pipremljena” da takve glasine prihvati.

Naravno, neetičko i pohlepno ponašanje farmaceutskih kompanija uopšte ne pomaže celoj stvari. Svojim ponašanjem, proizveli su situaciju u kojoj praktično bilo kakve optužbe na njihov račun izgledaju sasvim realno i ubedljivo. Uzimajući u obzir njihovo dokazano potiskivanje informacija u mnogim oblastima (recimo, selektivna publikacija rezultata istraživanja povodom efikasnosti antidepresanata), nije teško zamisliti da su takve stvari urađene i po drugim pitanjima – što proizvodi municiju za “artiljeriju” antivakcinacijskog i antimedicinskog pokreta.

Ovakvih primera ima mali milion.Krenk otpor protiv fluoridizacije vode proizvodi značajan broj smrti i patnje (jer fluoridizacija ne sprečava samo karijes, već i infekcije koje sa zuba lako prelaze na srce i druge organe u telu). Krenk teorije o nauci i medicini smanjuju volju javnosti da uloži sredstva u istraživanja, i pored činjenice da se ta istraživanja uvek debelo isplate (Amerika je, na primer, uložila ukupno nekoliko stotina milijardi dolara u medicinska istraživanja tokom zadnjih pedeset godina; na osnovu tog ulaganja, Američka ekonomija ima profit od par triliona dolara…godišnje! Cena svih istraživanja iz fizike u celom svetu tokom zadnjeg veka je manja od profita koga na osnovu tih istraživanja čovečanstvo dobija svake dve nedelje dana. Itd.)

A ovaj fenomen takođe mogu da iskoriste specijalni interesi, koji kroz finansiranje grupa krenkova mogu da manipulišu stavovima javnosti. Naftne kompanije, recimo, su za relativno mali novac uspešno iskoristili grupu od samo nekoliko stotina krenkova, koji su u javnosti proizveli ogromnu sumnju po pitanju uzroka i posledica globalnog zagrevanja. Bez obzira na činjenicu da se skoro svi klimatolozi slažu po ovom pitanju, i da su dokazi neopozivo na strani globalnog zagrevanja, nekolicina krenkova koja je ubedljivo napala neke minorne detalje u podacima, ili prosto izmislila “jednostavnija” objašnjenja za javnost je dovela do situacije u kojoj polovina ljudi veruje da je globalno zagrevanje samo prazna priča. Cena koju će čovečanstvo platiti za ovo je iznad moje sposobnosti procene.

Kreacionizam

creationism

Mada je od samog početka postojao određen sukob između religije i Darvinove teorije evolucije, većina vernika ju je prosto ignorisala. To je bila nauka – nešto što je domen naučnika i stručnjaka, i što ih nije preterano zanimalo. Izuzetak od ovoga su bili adventisti, koji su na osnovu vizija svoje proročice Elen Vajt odredili da Biblija govori o doslovnih sedam dana, svaki dan po 24 sata. Njen učenik, Džordž Prajs, je zasnovao ideju o geologiji kao rezultatu Nojevog Potopa. Ovo nisu bile popularne ideje među ostalim Hrišćanima, koji su Adventiste smatrali veoma ekstremnom sektom.

Čak i nakon nastanka organizovanog pokreta protiv evolucije, radilo se o čisto religioznoj reakciji. Viljem Dženings Brajan, poznat po svom učestu u “majmunskom suđenju” 1926-te godine, je počeo sa organizacijom antievolucionističkog pokreta, ali u veoma ograničenim okvirima. Početni kreacionisti su, recimo, priznavali veliku starost Zemlje, i trudili su se da se ne sukobljavaju sa naukom ako se to može izbeći; iz ovog pokreta, verovatno bi na kraju nastalo pomirenje teologije i nauke, kakvo vidimo u knjigama Francisa Kolinsa ili Džona Polkinghorna.

Ali onda su se umešali krenkovi. Niz krenkova – koji se međusobno nisu slagali praktično ni po jednoj tački – je počeo sa napadima na različite pojedinačne aspekte teorije evolucije. Pamfleti sa “objašnjenima” starosti Zemlje ili napadima na pojedinačne biološke ideje su cirkulisani po crkvama, i među prijemčivom publikom. Ovo je proizvelo grupu pratilaca ovakvih ideja, spremnu da plati da čuje predavanja na temu kreacionizma, i da plati za knjige i pamflete.

Katalitički korak se desio kada su se umešala dva krenka, Henri Moris i Džon Vitkomb, sa knjigom “The Genesis Flood”. Ova dvojica su u svojoj knjizi sabrala argumente Adventista, zajedno sa naučnim “idejama” mnogih drugih krenkova. A pošto oni sami nisu bili Adventisti, njihov tekst je sada bio prihvatljiv za širu protestantsku javnost, a odatle se raširio i u katoličanstvo, islam, pa i u pravoslavlje (pošto je o. Serafim Rouz prihvatio krenk argumentaciju i opisao je u okviru pravoslavne teologije).

Ovo je pokrenulo čitavu lavinu. Svaki krenk sa idejama protiv evolucije je odjednom imao veliku publiku kojoj ne samo što je mogao da priča o svojim argumentima, već je mogao i da ih prodaje. Nekonzistentnost nije bila problem: krenkovi su i dalje mogli da se potpuno ne slažu jedan sa drugim, ili da Nije uopšte bilo bitno što različiti krenkovi tvrde dijametralno suprotne stvari; dogod su njihovi argumenti napadali evoluciju, niko u ciljanoj publici neće ni primetiti da se oni međusobno ne slažu.

(Ovo je situacija koja se odigrava i danas. Među članovima pokreta “Inteligentnog Dizajna” postoje ljudi koji prihvataju starost Zemlje i osnovne elemente evolucije, paralelno sa ljudima koji misle da je Zemlja par hiljada godina stara i da su sve mutacije uvek negativne. Nekonzistencija i dalje nije problem, a pošto je izmešana sa naučno-zvučećim jezikom, još je teža za primećivanje.)

Morisovi krenk argumenti su preživeli njegovu smrt – i dan danas moramo sa njima da se povremeno borimo, a njihovi naslednici nose u sebi ogromne posledice po pitanju javnog obrazovanja, javne podrške prema nauci, odnosima religije i nauke, i mnogim drugim stvarima. Najreakcionarnije i najzaostalije struje u religiji teže da se veoma snažno kače za kreacionizam, i da na kreacionizmu zasnivaju svoju mržnju prema nauci, i svemu ostalom što čini moderni svet.

A i dan danas, religiozna javnost je samo konačna meta kreacionizma. Same kreacionističke argumente i dalje proizvode moderni krenkovi, i onda ih zamotane u religiju (po uspostavljenom i proverenom receptu) prodaju religioznim laicima…

Kada krenkovi postaju kritični?

Otud, mi krenkove možemo da ignorišemo samo uz značajan rizik. No, pokušaj da se svim krenkovima odogovori i da se njihove ideje poraze je očigledno osuđen na propast – svi naučnici bi svo svoje vreme morali da ulažu u neprestana pobijanja besmislenih ideja (pri čemu njihovo pobijanje ne bi imalo efekta, jer Daning-Kruger efekt sprečava krenkove da shvate da su njihove ideje pobijene).

Šta onda raditi?

Širenje tačnih informacija je jedna relativno uspešna strategija. Ovako se ne mogu razuveriti krenkovi ili njihovi sledbenici (koji takve informacije teže da ignorišu), ali se može donekle ograničiti dalje širenje njihovih ideja.

Širenje anti-pseudonauke je takođe delimično uspešna strategija. Ako se ljudima objasne problemi koji slede iz antinaučnih sentimenata, stvara se šira motivacija u javnosti da se krenk ideje napadnu i odbace gdegod budu primećene. Naučnici sami nikada neće moći da budu uspešni u borbi protiv krenk teorija, potrebno je da se u bitku umešaju zainteresovani laici. Na kraju krajeva, zaista nije potrebno mnogo znanja iz bilo koje oblasti eda bi se oborio najveći broj “argumenata” prosečnog krenka.

Potrebna je pažnja za nivo podrške koga neka krenk teorija uživa u javnosti. Biolozi su ignorisali kreacioniste sve do devedesetih, i u celom tom periodu, kreacionizam je cvetao. Naglim povećanjem učešća u diskusijama, nivo kreacionizma se nije još smanjio značajno, ali njegovi najagresivniji oblici (kao što je kreacionizam “Mlade Zemlje”) su u naglom opadanju. Lekari su ignorisali antivakcioniste (ko će da veruje njima, na kraju krajeva, nemaju pojma o čemu pričaju) – i vidimo šta se desilo.

Možemo se slobodno smejati piramidolozima ili ljudima-gušterima, mada to nije uvek produktivno – ako čovek bude percipiran kao arogantan i sklon ismejavanju protivnika, ljudi koji bi ga inače slušali po drugim pitanjima postanu sumnjičavi i odbojni. Ali ustanovljene krenk teorije moraju biti cilj fokusirane borbe, kao i krenk teorije koje prete da dostignu kritičan nivo u javnosti.

Znaci na koje posebno treba obratiti pažnju su:

– često prisustvo u sredstvima informisanja. Ako se određena pseudonaučna teorija počne pojavljivati mnogo češće, i u većim novinama ili televizijskim/radio emisijama, to znači da je vreme da se toj teoriji počne suprotstavljati.

– podrška od strane popularnih ili uticajnih osoba. Značajan deo efektivnosti antivakcinacijskog pokreta je sadržan u pordšci od strane nekoliko “popularnih” ličnosti, kao što su Džim Keri, Dženifer MekKarti, Bil Maher, itd.

– značajno širenje u određenoj pervarzivnoj subkulturi. Recimo, među kreacionistima se u zadnje vreme značajno širi antirelativizam. Mada ovo izgleda bezopasno – šta nas briga šta oni veruju – istorija pokazuje da ignorisanje ovakvih stvari može imati gadne dugoročne posledice.

Kao završnu tačku na ovaj tekst, vredi istaknuti jedan osnovni princip. Borba protiv krenkova je besmislena, i ulaganje truda u njihovo “preobraćanje” je gubljenje vremena i energije. Cilj je uvek sprečavanje daljeg širenja njihovih pseudonaučnih ideja, i sprečavanje da one dostignu kritičnu tačku širenja u javnost.

(Adaptirano iz posta na Internet Forumu Krstarica)

Autor:  dr Miloš Babić (Arizona univerzitet – Neuronauka, molekularna biologija, biohemija)

Pomogao u konstrukciji članka: dipl. IT inz. Dejan Mirč

Social Comments

Leave a Reply