Nauka, naučnici & farmaceutska industrija – istina i zablude

Nov 23, 2014 by

mito-podmicivanje-korupcija-pare-novac-evri-evro-lekar-doktor-1352850994-229620

“tekst je preuzet iz diskusije na Internetu i napravljen članak”

Uvod

Ovo su teme o kojima se pišu knjige, vode rasprave na profesionalnim konferencijama, i o kojima mi koji smo u struci provodimo ogromnu količinu vremena razmišljajući.

Mogu da vam predložim par izvora za početak. Ako vas zanima kakve malverzacije zaista postoje u farmaceutskoj industriji, kako se naučnici bore protiv toga, i koje su najveće realne prepreke koje trenutno stoje između “nauke kakva bi trebala da bude” i “nauke kakva jeste zbog uticaja kapitalizma” – pročitajte knjigu koju je napisao Ben Goldacre, “Bad Pharma.”

Mnogo informacija o tome kako farmaceutska industrija zaista funkcioniše, kako razmišljaju ljudi koji su deo te industrije, i kako i koliko o rezultatima razmišljaju naučnici koji rade za tu industriju možete naći na fenomenalom blogu Dereka Loua:

http://www.pipeline.corante.com/

Čovek mnogo piše i o medicinskoj hemiji, što je previše teška tema za mnoge čitaoce. Ali ozbiljno vam preporučujem: preskočite hemijske postove (osim ako ste hemičar, onda će vam biti super zanimljivi), i pročitajte one koji se bave industrijom. Možete da dobijete veoma dobru ideju kako stvari stoje, i gde su trenutni problemi – sa REALNE tačke gledišta, bez izvrtanja ili ignorisanja činjenica.

Postoji li promena u shvatanju kod proizvodjaca vakcina o kapacitetu/marginama zarade? Kakvo je bilo stanje, po tom pitanju pre 20 – 30 godina i kakvo je zadnjih godina?

     Da i ne. Ovo je jako komplikovana tema, koju ću da podelim na nekoliko delova.

 1. Vakcine za standardne bolesti (MMR, difterija, tetanus…) su jako neprofitabilne, a izlažu kompanije velikom riziku. Ukupno, kompanije imaju jako malu zaradu na ovu temu. Jedini razlog zbog koga se te vakcine uopšte i proizvode je snažan pritisak od strane raznih vlada i internacionalnih organizacija. Najveći deo razvoja novih vakcina je    potpuno    u rukama neprofitnih organizacija (uglavnom državnih); kapitalističkim kompanijama uopšte nije stalo do toga.

Globalno tržište vakcina je danas vredno oko 24 milijarde dolara. Ovo zvuči kao velika cifra, dok ne uočimo da je globalno farmakološko tržište preko 1.3 TRILIONA dolara. Globalno tržište u vitaminskim i biljnim suplementima je skoro tri puta veće, oko 70 milijardi dolara! Velike kompanije danas zarađuju DALEKO više novca od prodaje vitamina (koji, u većini slučajeva, predstavljaju čisto bacanje novca) nego od vakcina. Povrh toga, cifra od 24 milijarde je ukupna; čist profit je oko 10.5 milijardi dolara, ukupno.

Ok, 10.5 milijardi u profitu je još uvek velika cifra! Možda je malo u poređenju sa drugim stvarima, ali ovo je i dalje mnogo novca, zar ne? Jeste… dogod se ne setimo dva mala detalja. Prvo, ovo je cifra za SVE vakcine SVIH kompanija UKUPNO. Drugo, razvoj svake pojedinačne vakcine koju svaka pojedinačna kompanija izbaci na tržište košta između 3 i 11 milijardi dolara.

Drugim rečima, u ogromnoj većini slučajeva, kompanije tek nakon par decenija prodaje uspeju da povrate troškove koje su imali u toku razvoja vakcine. Slučajevi u kojima je kompanija imala ukupan gubitak na vakcini (potrošila više novca na razvoj nego što je zaradila od prodaje ukupno) su češći od slučajeva u kojima postoji značajan profit.

Iz ovih razloga, velike farmaceutske kompanije uglavnom jure farmakološke agente, ne vakcine. Za najvažnije bolesti za koje su potrebne vakcine – HIV, stafilokokusi, chikungunya, dengue, MALARIJA – najveći deo pokušaja polazi iz državnih i međunarodnih organizacija. Ako se ovakva vakcina proizvede, ona će biti slabo profitabilna, pošto će se morati prodavati po cenama koje su dostupne u najsiromašnijim državama na svetu.

2. Mogućnost povećanja zarade tako što se umesto jedne daje serija vakcina (od kojih se svaka posebno naplaćuje).

Pertusis (veliki kašalj) je bolest koja je veoma opasna za bebe, mada nije naivna ni za starije ljude. Decenijama se koristila vakcina od celih ćelija, koja je veoma efikasna i proizvodi dugoročni imunitet – vakcinisana osoba je imuna više decenija, često i do kraja života. Ali je takođe imala jednom u svakih 100,000 slučajeva proizvodila encefalitis (zapaljenje koje zahvata mozak), što je povremeno (jednom na svakih milion vakcina) proizvodilo trajne posledice.

Radi poređenja, pertusis je visoko infektivan i smrtonosan u 0,6% slučajeva. Gruba incidenca je oko 200 slučajeva za svakih 1000 ljudi (nevakcinisanih). Ovo znači da na svakih milion                 nevakcinisanih imaš oko 1200 mrtvih (uglavnom deca mlađa od dve godine), i oko deset do petnaest hiljada sa teškim doživotnim posledicama. Vakcina je, otud, ekstremno bitna i izrazito korisna. Ali postojalo je pitanje da li se može dobiti bolji rezultat, da li možemo da sprečimo taj jedan slučaj u milion u kome postoje loše posledice od same vakcinacije?

Zato je razvijena acelularna vakcina; osnovnu nauku je uradila serija lekara i nezavisnih naučnika, i onda je cela stvar prebačena u farmaceutske kompanije, koje su počele sa proizvodnjom. Nuzefekti su praktično uklonjeni: postoji mogućnost da se i dalje dešavaju loši nuzefekti, otprilike jednom u svakih trideset do pedeset miliona datih vakcina, ali nije sigurno. Cifre su prosto suviše male da bi se moglo tačno statistički izmeriti.

Neočekivani rezultat, međutim, je da acelularna vakcina štiti mnogo kraće vreme: pet do deset godina, nakon čega vakcinisana osoba praktično više nema nikakav imunitet protiv pertusisa. Mada ti stariji ljudi sada više nisu u toliko direktnoj opasnosti, oni mogu da zakače pertusis i da ga prenesu maloj deci, koja nisu otporna – što je, zajedno sa porastom antivakcionističkog pokreta, dovelo do povećanja broja epidemija.

Trenutno se vodi diskusija između tri opcije. Jedna je da se vratimo na staru vakcinu, koja je jeftina i efikasna; ali to znači da ćemo opet imati to jedno dete u svakih milion koje ostane sa trajnim posledicama. Druga opcija je da se pokuša razvijanje potpuno nove, treće vakcine, koja bi zaobišla retke nuzefekte ali bi dala trajniji imunitet (nekoliko grupa radi na ovome). Treća opcija je da se nastavi sa davanjem acelularne vakcine, ali da se sada ona daje isto kao što se daje vakcina protiv tetanusa: svakih deset godina.

Ova treća opcija je mesto na kome konačno dotičemo tvoje pitanje. Ako se umesto jedne vakcine daje više, to zaista povećava profitabilnost cele stvar. Ali. Trenutna zarada na acelularnoj vakcini protiv pertusisa se meri u centima po dozi. Znači, čak i ako se usvoji ova opcija, profit farmaceutskih kompanija će porasti za mali delić jedne desetine jednog procenta. Doslovno jedan jedini čovek koji se leči od raka proizvodi više profita nego sto hiljada ljudi koji se redovno vakcinišu. Farmaceutskim kompanijama ovo ne izgleda kao pravac koji vredi gurati. Mnogo je verovatnije da će neka manja kompanija pokušati da progura na tržište rezultat druge opcije (ako se uspe proizvodnja takve vakcine uopšte), i da će pokušati da zameni vakcine koje su trenutno na tržištu; zarada je suviša mala da bi se megakorporacije baktale time, ali dovoljna za malu kompaniju.

3. Visokoprofitabilne vakcine: kako napraviti produkt koji donosi mnogo veću zaradu nego standardne vakcine.

Kod vakcina koje proizvode visoko zarazne i smrtonosne bolesti, države vrše snažan pritisak na kompanije da proizvedu jeftine produkte. Ako nijedna kompanija neće, država sama pokrene proizvodnju na svoju ruku, i svi profiti nestaju. Otud, ogromna većina vakcina na tržištu je izuzetno jeftina, a profiti kompanija koje ih proizvode su (kao što smo već rekli) veoma mali.

Ali to ostavlja jednu mogućnost: izbaciti na tržište vakcine koje države neće smatrati obaveznim (bar ne u početku), i onda te vakcine debelo naplatiti. Pošto se ne smatra obaveznom, i pošto nije deo ugovora koje države prave sa farmaceutskim kompanijama, nema kontrole cene niti uobičajene kompeticije među desetinama kompanija. Margina profita time postaje znatno veća.

Trenutno postoje, koliko je meni poznato, dva primera za ovo. Jedna je pneumokokalna vakcina, Prevnar, koju je na tržište izbacio Wyeth (trenutno u vlasništvu Pfizera). Nije obavezna nigde, ne postoje veliki ugovori, a veoma je efikasna u sprečavanju pneumokokalnih infekcija koje često dovode do teških bolesti (pa i do smrti) kod malih beba.

Vakcina se nudi kao luksuz: ako hoćeš da zaštitiš svoju bebu od pneumokokalnog zapaljenja pluća, moraš da platiš cenu za to.

Drugi primer su HPV vakcine (trenutno ih ima dve, Merck-ov Gardasil, i GSK Cervarix). Ako želiš zaštitu od HPV virusa (koji je uzrok preko 90% slučajeva raka grlića materice, i velikog broja rakova usta i grla), moraš da platiš. Države uglavnom ne smatraju te viruse dovoljno velikim problemom da bi počeli opštu vakcinaciju (ima izuzetaka, recimo Danska). Ali za ljude koji žele da se zaštite…

Važno je primetiti da obe ove vakcine RADE posao jako dobro. Pogotovo Gardasil – neverovatno mali nivo komplikacija (ni jedan ozbiljan slučaj direktnog nuzefekta na više stotina miliona datih doza), jako dobar imunitet, i broj rakova materice je već počeo da opada kao rezultat vakcinacije. Iskreno, da imam ćerku, to je prva vakcina koju bih sigurno dao. Nije loš produkt. Ali ako ga hoćeš, moraš da platiš dovoljno da proizvođač izvuče dobar profit.

Ovakve stvari su itekako fokus izrazitog interesovanja kod kapitalističkih kompanija. Svaka velika korporacija bi jako volela da ima nešto potput Gardasila u svojoj produkciji. Problem je što nema mnogo dobrih meta za ovakve stvari – većina stvari za koje vredi proizvoditi vakcine su domen javnog zdravlja, i za njih će važiti ista pravila kao i za prethodne vakcine.

Recimo, ako neka kompanija proizvede vakcinu protiv hepatitisa C, ona će tu vakcinu moći da naplati ok samo u zapadnom tržištu, dok će u drugim zemljama morati da ih prodaje sa profit marginom od nekoliko centi – a MORAĆE da ih prodaje, neće imati izbora, pošto će inače biti pod sankcijama. (Za primer mehanizma kojim se ovo događa, pogledti lekove za sidu. Značajno skupi u Americi i na zapadu, praktično besplatni u Aziji i Africi. Kompanije koje su pokušale da prodaju lekove suviše skupo u siromašnim zemljama se nisu dobro provele pred javnim mnjenjem, i vrlo brzo su promenile pesmu.)

4. Pandemije. Mnogo se priča o tome kako su potrošeni milioni dolara, i kako su bačene ogromne količine vakcina. I sve je to tačno, ali preskače dve veoma važne stvari.

Prvo, mi gledamo šta se desilo unazad. Gledajući u prošlost, jasno je da je svinjski grip bio manje opasan nego što je to u početku izgledalo, i da je panika bila previše velika. I izgleda kao veliko gubljenje vremena i novca. Ali sa terena u trenutku početka epidemije, stvari su izgledale drugačije. Početne informacije o svinjskom gripu su ukazivale na znatno smrtonosniju bolest. Zbog čega je pokrenuta čitava mašinerija masovne proizvodnje i distribucije vakcina.

OVA MAŠINERIJA JE IZUZETNO VAŽNA. Ovaj put je aktivirana bez velike potrebe. Ali sledeći put, kada se pojavi zaista ozbiljan virus, život stotina miliona ljudi može zavisiti od nje. Zato je kritično važno da se ona održi i da uvek bude dostupna.

Drugo, ova mašinerija je izuzetno skupa. Ljudi čuju kako je ova država potrošila pet miliona dolara, ona potrošila dvadeset, a na kraju su svi pobacali neupotrebljene vakcine. Mora da je neko na tome debelo zaradio, zar ne?

Ispostavilo se… ne baš. Ovo su sitne pare za farmaceutske kompanije. Razvoj prosečnog leka danas košta preko MILIJARDU dolara. Razvoj vakcina, pokretanje lanaca proizvodnje, i održavanje cele stvari koštaju na stotine miliona dolara, samo u tekućim troškovima.

Nekoliko kompanija je verovatno izgubilo novac na vakcinama tokom pandemije. Većina je verovatno ostvarila profit, ali u rangu od nekoliko stotina miliona dolara maksimalno (ukupno, sve zajedno). Opet, novac koji izgleda ozbiljno prosečnom čoveku, ali koji izgleda smešno sa stanovišta jednog Mercka ili Pfizera.

(Vredi primetiti: u celom fijasku je itekako postojalo “skidanje kajmaka.” Ali njega nisu skidale farmaceutske kompanije, već lokalni političari u mnogim mestima. Uzimanja novca se uglavnom radilo kroz čudne ugovore sa kompanijama koje prave ugovore sa kompanijama koje prave ugovore sa kompanijama… i tako kroz petnaest koraka, dok na kraju ne dođe do proizvođača. Ali ovo je sasvim drugačija priča.)

Ukupno:

Među ljudima koji rade u javnom zdravlju postoji jedan polu-vic: da farmaceutske megakorporacije u stvari finansiraju vođe antivakcionizma, sangejzera, i drugih sličnih pokreta. Naime, jedno dete koje se razboli od rubele i završi u bolnici donosi više profita nego deset hiljada dece koja dobiju vakcinu.

Čovek koji se izleči na početku bolesti, zato što aktivno prati najbolje preporuke moderne medicine, se takođe izleči jeftino. S druge strane, onaj koji prezire modernu medicinu će prvo da potroši veliku količinu novca na trave i vitamine (ogromnu većinu tog tržišta kontrolišu farmaceutske kompanije, i za njih je ovo čist profit). Onda će da se razboli, ali neće otići na vreme na terapiju. Kada bolest postane dovoljno ozbiljna, velika većina ljudi na kraju digne ruke i ipak ode u bolnicu – a onda je mnogo skuplje izlečiti se (i mnogo veći profit za megakorporacije).

Mi koji radimo u nauci otud imamo jedan žonglerski posao. Sa jedne strane, moramo da držimo pod kontrolom želju kompanija da povećaju zaradu kako god mogu, i gde god stignu. S druge strane, potrebne su nam te kompanije, pošto neko mora da proizvede i distribuira lekove koje pronađemo. A sa treće strane, imamo javnost među kojom veliki broj ljudi ne veruje ni nama ni kompanijama; i koji onda paradoksalno “hrani” najgore aspekte tih kompanija, i to iz želje da im nekako naudi i smanji moć.

No, šta da se radi, takav je svet. Radimo najbolje što možemo, i polako guramo. Prosečan životni vek polako raste, svake godine se ili umanji efekt neke bolesti ili se ona izleči (ne znam da li ste čuli, najnovija velika novost: hepatitis C je sada izlečiv u preko 90% slučajeve, i to šestonedeljnim kursom tableta). I tako polako.

Jednog dana ćemo stići u poziciju u kojoj imamo dobre lekove za veliku većinu bolesti, i gde su ti lekovi davno sišli sa patenta, pa su postali jeftini. Kada se to desi, cela ova priča o profitima će pasti u vodu. Do tada… ovako.

Miloš Babić – Univerzitet Arizona

Social Comments

Leave a Reply