Našla se vila u čem’ nije bila – Promovisanje pseudonauke u medijima?

Nov 26, 2014 by

phd_in_pseudoscience_scientists_248695

U Politici je 15. novembra ove godine izašao tekst pod naslovom “Zgodna vila iz Lepenskog Vira” u kome se na veoma afirmativan način govori o entuzijastama zainteresovanim za praistoriju okupljenim u okviru preduzeća prilično nejasnog polja delovanja pod imenom “Sedmorečje”. Iako ovo nije prvi put da se “Sedmorečje” pojavljuje u medijima, pogotovo ne u Politici (tekst pod naslovom “Vrli praistorijski svet” izašao je u broju od 7. avgusta ove godine), razgovor sa njihovim osnivačem – orijentalnim filologom i “entuzijatom koji se oduvek zanimao za praistoriju” u rubrici “Kultura” predstavlja uistinu nesvakidašnji presedan koji ne bi trebalo da se “omakne” listu tako duge tradicije. Tim tekstom se ne diskredituju samo rad i istraživanja profesionalaca, već  i renome samog lista.

Već nekoliko godina unazad, mediji su preplavljeni člancima i napisima u kojima se daje prostor alternativnim “istraživanjima” i “otkrićima” raznih entuzijasta i amatera, predstavljenim u potpunosti ravnopravnim onim saznanjima koja su rezultat istraživanja profesionalaca, često uz namerno stvaranje utiska da je zvanična nauka nesposobna da prihvati stvarne činjenice i pravu istinu o prošlosti, koju iz sopstvene nemoći i ko zna kojih interesa – krije. Tako pseudonauka pušta korene i, čini se, zahvaljujući posredstvu medija – postaje sve prihvaćenija u javnosti. Zašto nam, zapitao bi se možda prosečni čitalac, onda smeta “Sedmorečje” – kada se oni bave popularizacijom arheologije i organizuju predavanja koja drže stručnjaci? Detaljno ćemo razmotriti razloge.

Ako pogledamo zvanični sajt Sedmorečja, videćemo da se oni nazivaju “školom praistorijske arheologije”. Škola? Da li imaju profesionalni kadar, koji ispunjava kriterijume da bi se nešto nazvalo školom (osim stručnih znanja i zvanja, u ovom slučaju iz arheologije, to podrazumeva i znanja iz pedagogije)? Kakav je program te škole? Koja je njena ciljna grupa? I konačno – da li ta škola deli određene sertifikate? U Agenciji za privredne registre “Sedmorečje” je veoma lako pronaći, ali nigde pomena o školi praistorijske arheologije nema; naprotiv, piše da se radi o PR studiju za edukaciju! Pitamo se kako bi reagovali, na primer, lekari, kada bi filolog osnovao školu za operacije na otvorenom srcu. Nepotrebno je isticati da je jedina ustanova koja po zakonu u Srbiji može da obučava arheologe (kako praistoričare, tako i druge) – Filozofski fakultet u Beogradu.

Do pre nekoliko meseci je na sajtu ovog uvaženog preduzeća čitalac mogao da nađe celinu pod nazivom “kursevi”, što bi verovatno trebalo da ukazuje na kurseve koji se u školi praistorijske arheologije održavaju. Nedavno je taj naziv promenjen u “pra-tekstovi”, zanimljiv termin nepoznatog značenja. Pra-tekstovi su, u stvari brošure u kojima se nalaze kratki tekstovi na različite teme vezane za arheologiju, najviše praistoriju, na primer “Neolit – kultovi i verovanja”, “Misterija prosopomorfnog poklopca”, “Nekropole bakarnog doba” i slično. Posebno ističemo pra-tekstove ambicioznih naslova: “Pojmovnik praistorijske keramike” i “Pojmovnik antičke keramike”, amaterski sklopljene glosare u kojima se može naći objašnjenjenje, na primer, za pojam gladius (lat. mač), ili teslu (vrsta alatke od glačanog kamena) koji, naravno, nikakve veze sa keramikom nemaju. Ni na jednoj brošuri nema podataka o autoru teksta. Ako se oni pažljivije pročitaju, međutim, očigledno je da se sastoje od delova bukvalno prepisanih ili pojednostavljeno prepričanih stručnih tekstova potpuno izvađenih iz originalnog konteksta. Spisak korišćene literature, obavezan deo kako naučnih, tako i naučno-popularnih tekstova (što bi filolog, pretpostavljamo, trebalo da zna) uvek nedostaje. Time još zloslutnije deluje Copyright na dnu strane, gde se ističe: “sva prava zadržana”. Nepoznati autori koriste i prenose tuđe tekstove i još imaju zaštićena autorska prava? U najmanju ruku neuobičajena praksa.

Pra-tekstovi su samo uvod u ono što je sa “Sedmorečjem” najveći problem. I na proteklom Sajmu knjiga u Beogradu, kao i u prostorijama u beogradskom “Staklencu”, “Sedmorečje” nudi prilično raznoliku ponudu štampanih izdanja, kako sopstvenih, tako i izdanja drugih izdavača. Tu se mogu naći relevantne arheološke publikacije, veoma dobra izdanja “Kreativnog centra” za decu, ali i čitavo more pseudonaučne literature. Da sve bude još gore, Sedmorečje se upustilo i u sopstvene izdavačke poduhvate. Ističemo “kapitalno delo” Miroslava Mijanovića (o čijoj kompetenciji za ovu temu nemamo nikakvih podataka, osim činjenice da nije arheolog) “Duhovno zaveštanje Vinče i mitske tradicije Srba”, u kome se, kao i u mnogim njemu sličnim “dokazuje” kontinuitet od kasnog neolita do današnjih dana; drugim rečima, izjednačavaju se Srbi sa neolitskim stanovnicima centralnog Balkana.

“Sedmorečje” svake subote organizuje predavanja iz oblasti arheologije (većina se može videti na youtube-u), o čemu je bilo reči u intervjuu zbog koga i čitate ovaj tekst. Osim prisustva nekolicine arheologa, u čije motive za upuštanje u ovu avanturu ne želimo da ulazimo, većina “predavača” uopšte nisu iz struke, već naprotiv, pripadaju grupi maglovitih “istraživača”, često potpisanih sa naučnim titulama (koje i ako poseduju, nisu oz oblasti humanističkih nauka). Na ovom mestu, naravno, ne možemo ulaziti u podrobne analize i pobijanje argumenata takvih pseudonaučnika, koji očigledno “caruju” u prostorijama “Sedmorečja”. Ipak, neophodno je dati nekoliko kratkih opaski. Iz objavljenog teksta, čitalac može pogrešno zaključiti da je nekakav najstariji hleb pronađen na Blagotinu kod Trstenika, kao i da su vinčanske kuće “solarne”. To su notorne neistine. Stanovnici Blagotina nisu gajili današnju, hlebnu pšenicu, a tehnologija kojom su raspolagali nije omogućavala proizvodnju brašna, koje je, složićete se, neophodno da bi se napravio hleb. Slično tome, kuće građene od upletenog kolja i blata, sa podovima od nabijene zemlje svakako ni na koji način nisu mogle raspolagati nikakvim solarnim panelima da bi se bolje zagrejale. I na kraju, dovođenje u vezu “simbola” na vinčanskoj grnčariji sa slovenskim božanstvima toliko je proizvoljno i netačno, da tu nikakvih argumentovanih “dokaza” ne može biti. Nije slučajno što nijedno od pomenuta tri predavanja nisu održali profesionalni arheolozi, već ponovo – amateri i entuzijasti, misteriozno proniknuvši u tajne prošlosti, koje obrazovani arheolozi nisu umeli ili hteli da prepoznaju.

Naš cilj, dakle, nije da uđemo u polemiku sa pseudonaučnicima, niti da se bavimo dokazivanjem njihovih grešaka i preispitivanjem njihovih zaključaka. Ističemo da je arheologija nauka, a naukom je čini postojanje metoda i jasno definisanog načina argumentacije, postavljanja hipoteza i tumačenja otkrivenog. Razumljivo je, s druge strane, da mnogi laici arheologiju doživljavaju kao romantičnu pustolovinu i uzbuđenje pronalaženja “izgubljenih” civilizacija i raznih “blaga”, ne razumevajući pri tom mukotrpni put koji se mora preći da bi se zaključci pravilno izveli. Tako je stvoreno ubeđenje da za bavljenje arheologijom nije potrebno neko specijalističko znanje, te da je svaki ljubitelj starine pozvan da izlaže sopstvena domišljanja nazivajući ih otkrićima i ulazeći u polemiku o tome sa stručnjacima. Verovatno bi bilo čudno da se u medijima poklanja pažnja ekonomisti koji se kao entuzijasta bavi astrofizikom, ali zato, izgleda, postoji opšte uverenje da je istraživanje prošlosti jednako dostupno svima. Pseudonaučna objašnjenja prijemčiva su široj publici, jer govore jednostavnim, svima razumljivim jezikom i daju naizgled sasvim logične zaključke, koji uzgred nisu opterećeni zamornom stručnom terminologijom. Takođe, ona su uvek senzacionalistička, za razliku od onoga što nude uvek sumnjičavi profesionalci. Zato možda i nije čudno što eksponenti pseudonauke postaju sve prisutniji u našoj javnosti. U tome veliku odgovornost snose pripadnici medija. Moguće je da je razlog nedovoljna obaveštenost novinara ili nezaintersovanost urednika da se ovim temama detaljnije pozabave. Afirmisanje amatera-istraživača i istovremeno ignorisanje profesionalaca neminovno dovodi do diskreditovanja struke i gubljenja poverenja u kompetentnost i sud naučnika. Posledice nekritičkih i tendencioznih tekstova su, međutim, dalekosežne i ne tiču se samo profesionalaca, već imaju znatnog uticaja na veoma aktuelne dnevno-političke teme. Ideje o kontinuitetu (od praistorije do danas), koje “Sedmorečje” dosledno širi, idu naruku ekstremističkim političkim stavovima i stoga su veoma opasne. Korigovanjem i preispitivanjem uređivačke politike, izborom kompetentnih sagovornika i detaljnijim novinarskim istraživanjem mediji bi, osim pukog obaveštavanja, ispunili i daleko važniju misiju – edukovanje i podizanje svesti šire publike o arheološkom nasleđu i prošlosti uopšte.

 “deo teksta je objavljen u dnevnom listu Politika”

Autor: Jasna Vuković (arheolog)

Social Comments

Related Posts

Share This

Leave a Reply