Nacionalni identitet je efikasan lepak

Jul 6, 2014 by

ivan_colovic_main

Moguće je da se u njegovom spravljanju smanji količina kosovskog mita, a poveća npr. Hilandar, kaže prof. Ivan Čolović, borac za ljudska prava, koji se bavi izučavanjem političkih mitova.

Razgovarala: Natalia Žaba

Da li su Srbi ratoboran narod, koja budućnost očekuje Srbiju i region, da li je Kosovo i dalje bitan simbol za Srbe, zbog čega se vredi rastati sa nacionalnim identitetom, pitanja su na koja odgovara Ivan Čolović – etnolog i antropolog, osnivač, redaktor i izdavač serije ”Biblioteka XX vek”.

Dobitnik Herderove nagrade, nagrade Konstantin Obradović, odlikovan ordenom Vitez Legije časti, doktor honoris causa Varšavskog univerziteta. Na osnovu interpretacije „tekstova kulture“ i događaja iz vremena rata ’90-ih, raspada Jugoslavije i posleratne situacije pre svega u Srbiji, stvorio je teoriju terora kulture i terora identiteta, koja glasi da se na Balkanu poslednji ratovi nisu desili zbog nedostatka kulture, već zbog njenog bogatstva.

• Prošlo je nešto više od godine od potpisivanja Briselskog sporazuma između Srbije i Kosova. Da li ste bili iznenađeni tom odlukom, s obzirom na to da nijedna vlada nije odlučno težila ka medijaciji sa Kosovom?

– I prethodna srpska vlada, Tadićeva, znala je da je to, ako ne poželjno, ono svakako neizbežno, ali nije znala kako to da uradi, a da joj zbog toga položaj ne bude i ugrožen. Ova je vlada pokazala da to nije tako, da to za opstanak na vlasti nije toliko opasan potez, kao što su mislili Tadić i njegovi ministri. Sklapanjem Briselskog sporazuma Vučićevi naprednjaci naneli su teži poraz Tadićevim demokratama od onog na izborima.

• Da li mislite da su Kosovo i njegovo kulturno nasleđe i dalje deo srpskog identiteta?

– Samo je jedna stvar u vezi sa Kosovom imala i ima i dalje važno mesto u konstruisanju i rekonstruisanju srpskog nacionalnog identiteta: bitka na Kosovu iz 1389. godine. Ona se ugrađuje i u identitet kosovskih Albanaca, o čemu svedoči knjiga Anne di Lellio „Kosovska bitka u albanskom epu“, ali ova bitka i njen junak Miloš Obilić, odnosno Kopilik, imaju za izgradnju albanskog identiteta daleko manji značaj. Pored toga, u novije vreme – mislim na drugu polovinu XX veka – mit o nacionalnom identitetu Srba vezuje ga i za pravoslavne manastire na Kosovu. I danas je vrlo popularan, naročito među sveštenicima SPC-a, stih guslara Radovana Bećirovića „Manastiri i krivo gudalo, to je srpsku veru očuvalo.“ I ovi manastiri – kako je pokazao antropolog Ger Duijzings u knjizi „Religija i identitet na Kosovu“ – imali su poštovaoce među muslimanima i katolicima na Kosovu, a ne samo među pravoslavnim Srbima. Međutim, kad se prave nacionalni identiteti, ovi slučajevi zajedništva moraju biti zanemareni. Stvarna praksa kulture ne uklapa se u nacionalističke ideje o njoj.

• Da li za Vas Kosovo, kao simbol, predstavlja nešto što je Vama lično bitno?

– Nemam ličan odnos prema političkim simbolima. I u tom pogledu sam ateista.

• Na koji će se način, prema Vašem mišljenju, srpski nacionalni identitet menjati?

– Od nacionalnog identiteta se očekuje da bude efikasan lepak, da drži ljude na okupu, ujedinjene oko svetinja nacije i njenih vođa. Od čega će on biti sastavljen, manje je važno. Zato je moguće da se u njegovom spravljanju smanji količina kosovskog mita, da se poveća neka druga naracija, neka druga svetinja da dobije veći prostor. Naprimer, Hilandar, sećanje na Prvi svetski rat ili nešto treće.

•  U svojoj poslednjoj knjizi „Rastanak s identitetom“ kazujete da identitet ničemu ne služi i da je Vama drago što „se rastanak sa identitetom primakao“. Postoji li šansa da jednog dana i legenda o Kosovskoj bici i sve vezano za srednjovekovnu kulturu Srba doživi depolitizaciju? Da li treba uopšte takvo nešto činiti?  

– U toj knjizi se oslanjam na neke novije naučne radove o identitetu. Nisam ja prvi pozvao na rastanak s njim. Prvi ili jedan od prvih koji je to učinio bio je Rogers Brubaker, autor, zajedno sa Frederickom Cooperom, vrlo uticajnog eseja „Beyond ‘Identity’“ („S one strane ‘identiteta’“). Već u naslovu oni su na identitet stavili znake navoda, da bi pokazali da ga oni ne uzimaju zdravo za gotovo. Zatim, na mene je uticala i debata u Francuskoj povodom ideje prethodnog predsednika Francuske Nicolasa Sarkozyja da uvede ministarstvo za identitet i emigraciju. Njemu su neki od najznačajnijih današnjih francuskih intelektualaca objasnili da je identitet fantom, odnosno, rečeno stručnim jezikom: reifikovana apstrakcija, i da taj fantom u politici uglavnom služi za učvršćivanje totalitarnih režima.

Dakle, ja tražim da se uvidi da je iluzija verovati da postoji neka politika identiteta koja nije nacionalistička i iznosim mišljenje – koja bi bila poželjna alternativa svim politikama koje se pozivaju na nacionalni identitet, a to je, tvrdim, politika koja afirmiše druge društvene i političke vrednosti, slobodu, ljudska prava, mir, građansku i ljudsku solidarnost. Ima ih mnogo, tih vrednosti, koje su danas, zbog brige o identitetu, zapuštene, Bogu plakati.

Najava rastanka sa identitetom podrazumeva njegovu suvišnost, međutim poslednja dešavanja u Ukrajini, ali i način građenja nacionalne politike na Kosovu, u Albaniji i praktički svim bivšim republikama Jugoslavije, pokazuju nešto suprotno.

Pokazuju ta dešavanja da su ljudi danas žrtve mita o nacionalnom identitetu. Eto, ne samo ovde – kad smo zbog navodno ugroženih nacionalnih identiteta razbili zajedničku državu, a sad iz istog razloga gledamo da i dalje jedni drugima razbijamo glave – nego svuda gde političari pomoću tog mita vezuju ljude za sebe i po pravilu ih tako vezane vode u propast. Zato je važno odbaciti mit o nacionalnom identitetu, kao što je bilo važno odbaciti ranije verzije tog mita, kad je on imao druga imena – duh naroda, rasna krv, nacionalni karakter itd.

• Zašto tvrdite da nacionalizam nudi najbolji model kreiranja identiteta?

– Za nacionalizam i njegov imaginarijum, njegov fanatizam, važno je da se stvori slika da nacije postoje kao monade, kao samostalni, od Boga ili prirode dati kolektivi. Važno je, dakle, da su ti kolektivi jasno razgraničeni, kako bi mogli da žive svaki na svoj način, za svoj groš, i da neguju svoju tobože specifičnu kulturu i, što je često najvažnije, da u to ime međusobno ratuju. Ta zamišljena granica između nacija  danas je pre svega kulturna granica, povučena tako da ne bude brkanja, mešanja, kontaminacije u kulturi, pa tako ni u naciji.

To se zove čuvanje našeg identiteta, a njegovi čuvari pretenduju na to da budu najvažniji članovi zajednice. Da bi bili i priznati kao takvi, naši političari stalno govore da će prilikom svakog kontakta sa svetom – a takvi kontakti su za nacionaliste nepoželjni, ali neizbežni – voditi računa da slučajno to ne bude na štetu identiteta.

• Postoji mišljenje u zemljama regiona, mislim tu na BiH, Hrvatsku, Kosovo, da su Srbi ratoboran narod, sklon nasilju. S druge strane, Srbi često predstavljaju sebe kao žrtve. Šta Vi mislite o tome?

– To je tačno zapažanje. Ali, ta razlika između toga kako neka nacija sebe vidi i kako je vide drugi, važi i kad je reč o drugim balkanskim narodima, a može se zapaziti i u istoriji međusobnih odnosa drugih naroda u svetu. Ipak, danas je češća samoviktimizacija, našem narodu se radije daje uloga nevine žrtve nego uloga junačkih pobednika. Ima jedna knjiga Pascala Brucknera o tome: „La tentation de l’innocence“ („Iskušenje nevinosti“). Tako je i u Srbiji. I kad se govori o srpskom junaštvu, to je onda junaštvo žrtve koja je najzad naučila da pokaže zube, da se brani od agresora koji je – zna se – počeo prvi. A kad je reč o Srbiji u Prvom svetskom ratu, rekao bih da se danas ovde manje govori o junaštvu srpske vojske, a više o njenom žrtvovanju za navodno pogrešnu stvar, koja je u očima srpskih nacionalista – Jugoslavija.

• Albin Kurti, vođa pokreta „Samoopredeljenje“, na pitanje da li vidi mogućnost saradnje Kosova i Srbije u nekoj ne tako dalekoj budućnosti, odgovorio je da ne vidi – zbog toga što Srbija ne menja ciljeve u odnosu na 20 godina unazad, već sredstva.

– Mislim da je od međudržavne saradnje Kosova i Srbije važnija saradnja između Albanaca i Srba, onih na Kosovu i onih u Srbiji. Ta saradnja nalazi svoje motive i inspiraciju uprkos zvaničnoj politici i onima koji nastoje da zadrže atmosferu mržnje i straha iz devedesetih.

Ohrabruju podaci o sve većem interesovanju za studije albanskog jezika i kulture u Beogradu, o saradnji  pojedinih umetnika. Ohrabrujuće znake našao sam i na jednom neočekivanom mestu, u jednom forumu na sajtu „Delija“, navijača Crvene zvezde. Sajt je posvećen razmeni podataka o albanskom jeziku, kulturi, običajima, popularnoj muzici i slično. Mnoge stvari su s prezirom karikirane, što je i logično kad se zna da je naslov teme o kojoj se debatuje „Upoznaj neprijatelja“.

Ali tu ćete naći i obilje tačnih podaka, pohvala nekom delu albanske kulture, zapažanja da su neke stvari kod Albanaca iste kao kod Srba, preporuka da se nešto pročita, čuje… Tako da Albanci – mada su nazvani neprijateljima – na ovom sajtu izgledaju sasvim dobro, interesantno, čak i simpatično. Navijači „Crvene zvezde“ pokazuju da ih, za razliku od mnogih današnjih srpskih akademika i intelektualaca, Albanci zaista interesuju.

Izvor: Al Jazeera

Social Comments

Leave a Reply