Kako koristiti Fajnmanovu tehniku za otkrivanje pseudonauke

Dec 16, 2015 by

feynman-quote

Prošle nedelje je nova studija dospela na naslovnice širom sveta tako što je otvoreno demonstrirala kapacitet ljudi da budu zavedeni „pseudo-dubokim sranjima“ od ljudi kao što su Dipak Čopra (Deepak Chopra), koji je poznat po tome što daje izjave koje zvuče veoma duboko, ali su potpuno besmislene, zloupotrebljavajući time naučni jezik.

Sve je to lepo i dobro, ali kako možemo znati da smo zavedeni kada pročitamo citat o kvantnoj teoriji od strane nekoga kao što je Čopra, ako nemamo pojma o kvantnoj mehanici?

U predavanju koje je održao Ričard Fajnman (Richard Feynman) 1966. godine, ovaj uticajni teorijski fizičar je ispričao priču o razlici između toga da znamo ime nečemu, i da to zaista i razumemo:

„Taj dečak mi je rekao: „Vidiš li onu pticu koja stoji na onom panju? Kako se zove?“ Odgovorio sam mu: „Nemam blagog pojma.“ On je rekao: „To je smeđi drozd. Tvoj otac te ne uči mnogo o nauci.“

Nasmešio sam se sam sebi, jer me je moj otac već naučio da mi ime ne govori ništa o ptici. On me je naučio: „Vidiš li onu pticu? To je smeđi drozd, ali u Nemačkoj se ta ptica zove halsenflugel, a na kineskom se zove čung ling, a čak i da znaš sva imena za tu pticu, još uvek ne znaš ništa o njoj – znaš samo nešto o ljudima; znaš kako zovu tu pticu. Dakle, taj drozd peva, uči svoje mladunce da lete, i leti kilometrima daleko širom zemlje tokom leta, i niko ne zna kako pronalazi svoj put“, i tako dalje. Postoji razlika između imena neke stvari i onoga što se zapravo događa s tom stvari.

Rezultat toga jeste da se ne mogu setiti ničijeg imena, i kada ljudi pričaju o fizici sa mnom često su ogorčeni kada kažu „Fic-Kroninov efekat“, a ja pitam: „Šta je taj efekat?“, i ne mogu se setiti imena.“

Fajnman potom nastavlja: „Postoji knjiga o nauci za prvi razred koja, u prvoj lekciji za prvi razred, počinje na nesrećan način da podučava o nauci, jer počinje s pogrešnom idejom o tome šta je nauka. Tamo je slika jednog psa – psa igračke na navijanje – te se ruka približava ključu za navijanje, a potom se pas pomera. Ispod poslednje slike piše: „Šta ga pokreće?“ Malo dalje se nalazi slika pravog psa s istim pitanjem: „Šta ga pokreće?“ Zatim se nalazi slika motocikla sa pitanjem „Šta ga pokreće?“, i tako dalje.

Prvo sam mislio da se pripremaju da kažu o tome šta je nauka – fizika, biologija, hemija – ali to nije bio slučaj. Odgovor se nalazio u knjizi koju je imao učitelj: Odgovor koji sam pokušavao da naučim bio je da „ih pokreće energija.“

Dakle, energija je vrlo suptilan koncept. Veoma, veoma je teško pravilno je shvatiti. Ono što mislim jeste da nije lako razumeti energiju dovoljno dobro da bismo je pravilno koristili, da bismo mogli nešto pravilno zaključiti koristeći princip energije – to prevazilazi prvi razred. Jednako dobro bi 

bilo reći da ih „bog pokreće“, ili da ih „duh pokreće“, ili da ih pokreće „pokretljivost.“ (Zapravo, jednako dobro bi bilo reći da ga “energija zaustavlja“).

Gledajte to na ovaj način: To je samo definicija energije; trebalo bi biti obrnuto. Mogli bismo reći da, kada se nešto pokreće, ono ima energiju u sebi, ali ne i da je ono što ga pokreće energija. Ovo je veoma suptilna razlika. Ista je stvar sa ovim predlogom o inerciji.

Možda mogu ovu razliku da prikažem malo jasnije: ako pitate dete šta je to što pokreće psa igračku, razmislite o tome šta bi običan čovek odgovorio. Odgovor je da navijete oprugu; ona se potom pokušava odviti i tako pokreće zupčanik.

Kakav dobar način da se započne kurs nauke! Rastavite igračku; pogledajte kako funkcioniše. Pogledajte domišljatost zupčanika; pogledajte ustavljački točak. Naučite nešto o igrački, o načinu na koji je sastavljena, o genijalnosti ljudi koji su osmislili ustavljački točak i druge stvari. To je dobro. Pitanje je na mestu. No, odgovor je malo nesrećan, jer ono što su oni pokušali da poduče jeste definicija energije. Ali ništa nije naučeno.

Zamislite da učenik kaže: „Mislim da energija nije to što ga pokreće.“ U kom pravcu će dalje ići ta diskusija?

Konačno sam pronašao način da testiram da li ste nekoga naučili o samoj ideji, ili ste ga samo naučili definiciji. Testirajte to na ovaj način, kažite: „Bez korišćenja nove reči koju ste upravo naučili, pokušajte ispričati ono što ste sada naučili svojim rečima. Bez korišćenja reči „energija“, recite mi šta sada znate o pokretanju psa.“ Ne možete. Dakle, niste ništa naučili o nauci. To je možda u redu. Možda trenutno ne želite da naučite nešto o nauci. Morate učiti definicije. Ali, za prvu lekciju, da to možda nije destruktivno?

Mislim da je za lekciju broj jedan, za naučiti mističnu formulu odgovaranja na pitanje, to veoma loše. Knjiga ima i neke druge: „Gravitacija čini da to padne, đonovi na vašim cipelama se troše zbog trenja, koža na cipelama se troši zato što se one trljaju o pločnik, i male pukotine i ispupčenja na pločniku kidaju komadiće sa vaših cipela. Reći jednostavno da je to zbog trenja je tužno, jer to nije nauka.“

Fajnmanova parabola o značenju nauke je dragocen način testiranja nas samih kako bismo videli da li smo zaista nešto naučili, ili to samo mislimo, ali je jednako vredna za testiranje tvrdnji koje dolaze od strane drugih. Ako neko nešto ne može da objasni na jednostavnom engleskom jeziku, onda bismo se morali zapitati da li oni sami razumeju to o čemu govore. Ako se ta osoba obraća publici koja nije stručna, koristeći stručne termine izvan konteksta, prvo pitanje koje bi nam trebalo pasti na pamet jeste: „Zašto?“ Rečima Fajnmana: „Moguće je pratiti formu i nazvati to naukom, ali to je pseudonauka.“

Tim Balkan Komune se posebno zahvaljuje Borislavu Miletiću koji je uložio svoj trud i vreme da tekst prevede sa Big think-a.

Social Comments

Leave a Reply