Ja sam lekar!

Oct 16, 2014 by

Ja sam lekar. Recite, kome treba da se izvinim zbog toga? U ovom opštem ludilu, i sistemu poremećenih vrednosti, kome da se pravdam za svoj časni poziv? Znam da će ionako sve što bih mogla reći, ma koliko da je istinito, zvučati kao izlizana fraza o neprospavanim noćima, o hiljadama pročitanih stranica knjiga, o vremenu koje više ne mogu vratiti.

Medicina je bila moj izbor, moja želja, iskrena i neugašena, i ne mislim da sam nešto posebno, niti se žalim. Ali u ovom društvu, osećam se kao da sam kriva, eto, baš zato što sam se školovala, kriva i za to što se neko drugi nije toliko školovao. Bili ste na budžetu, kažete, kao da neko nekome brani da bude na budžetu, da uči, da se trudi i radi? Kao da moje roditelje ništa nije koštalo šest godina izdržavanja i školovanja studenta. Šta vam to dugujem, recite? Kažete odlične su vam plate, ne znate i ne radite ništa, podmitljivi ste i bahati. Kao da smo vam smrtni neprijatelji. Kažete to tako, da zažalim za svakim minutom vremena i truda koji sam vam posvetila. Onako, volonterski. Za svu brigu, za svo interesovanje za vaš problem, za moju naivnu želju da vam pomognem. Kažete to, a očekujete sve – moguće i nemoguće. Zar zaista nikada niste videli požrtvovanog, čestitog, običnog, normalnog lekara? Da li vas je neki takav pregledao ikada? Da li ste videli entuzijazam mojih mladih kolega, i veliko iskustvo i znanje onih starijih? Da li ste videli uslove u kojima se radi, sa kakvim nedostatkom opreme, kadra? Zar niste nekad bar primetili da dajemo sve od sebe, da radimo najbolje što možemo? Ili vam baš svi lekari prvo kažu dobar dan pa traže pare? Ne kažem, ima kukolja i ima mnogo problema. Ima i među nama neradnika, neznalica i lopova. Ali to nije većina, to nikako nije većina. Koliko suludo zvuči što to ovako naglašavam, a moram. Mnogo je neutemeljene hajke i povika, pre svega kroz određene medije koji nas sve godinama ponižavaju, i prave jaz između lekara i bolesnika, upravo tamo gde ne bi smelo da ga bude. Čitate pompezne naslove, poluinformacije i netačne informacije, verujući tome što vam se servira. Da se bar upola piše o onim lepim i plemenitim primerima kojih takođe ima u ovom i ovakvom srpskom zdravstvu, najgorem u Evropi, kako kažu. Da je bar manje mržnje i zavisti i nepoverenja. A da se više ceni trud, rad i znanje. Ako nas sve oterate i poubijate, hoće li vam onda biti bolje? Možda ovde lekari nisu potrebni, možda je sve u tako savršenom redu pa su lekari najveći problem ove zemlje. A možda nam, svima skupa, nema pomoći. Ovo je Srbija, zemlja koju volim, zemlja mojih predaka, zemlja u kojoj ću ipak, blesavo se nadam, ostati, pa makar me ubili. I da će jednog dana ova, a ne neka druga, biti zemlja moje dece, i biti bolje mesto za sve nas.

Odbijam da verujem ovome što vidim – da moj narod likuje što je jedan dobar čovek i lekar danas ubijen. Odbijam da verujem da me mrzite. Odbijam da prestanem da se trudim i da radim najbolje što znam. Verujem zaista da samo ako pođemo od sebe može se nešto promeniti na bolje, možda. A možda su to samo moje vetrenjače, ali rizikovaću. Ja sam samo lekar, volonter. Ništa više, i ništa manje od toga, Srbijo.

Izvor> http://www.belimantil.info/portal/archives/1340

Social Comments

Leave a Reply