Igrarije beskonačnog kosmosa

Apr 12, 2015 by

Pretpostavljam da ste, kao i ja, mnogo puta u toku toplih letnjih večeri pogledali u nebo prepuno zvezda i pokušali 72827_Papel-de-Parede-Cosmo_1280x1024da, bar donekle, predstavite sebi daljine između zvezda koje ste videli. Neki od vas su se, verovatno, zapitali i koliki je ceo taj prostor koji vide, koliki je svemir? Ako si baš ti, čitaoče, bio jedan od onih koji su postavili to pitanje onda za tebe imam dve vesti od kojih je jedna dobra, a druga loša. Počeću prvo od loše: još uvek nismo sasvim sigurni da li je naš svemir beskonačan, ima naznaka da jeste ali u to još uvek ne možemo biti sasvim i do kraja sigurni. Dobra vest, dragi čitaoče, jeste da nisi ništa dalje od bilo kog naučnika ako pretpostaviš da je naš svemir beskonačan. Za sada znamo samo da je “ravan” i da se širi. Informacija o obliku svemira nam ipak ne daje nikakvu predstavu o veličini svemira jer on može biti ravan bez obzira na to da li je beskonačan ili nije. Mi zapravo ne možemo saznati pravu veličinu svemira jer možemo videti samo 13,8 milijardi svetlosnih godina koliko je naš svemir i star. Međutim, on je daleko veći od toga usled već pomenutog širenja.

Hajde da sada, dragi čitaoče, uradimo jedino što možemo u ovom trenutku. Hajde da se malo poigramo i pretpostavimo da je svemir zaista beskonačan uprkos tome što takva pretpostavka nameće niz novih i ništa manje zanimljivih pitanja. Na kraju krajeva u tome i leži sva čar kosmosa, zar ne?
Dakle, ako je svemir beskonačan onda bi bilo logično pretpostaviti da ćemo, budemo li putovali dovoljno daleko, naići na manje – više slične delove kosmosa sa onima koje smo već prošli. U takvim delovima svemira mogli bismo da vidimo i nas same u nešto izmenjenoj varijanti. Tačnije, imali bismo priliku da vidimo sve moguće verzije nas samih. Nije li zanimljivo poigravati se sa idejom da negde daleko, daleko, daleko odavde postoje sve moguće varijacije nas i sve moguće varijacije nama poznatog kosmosa? Naravno da jeste! Ako ništa drugo ovo nam može poslužiti kao uteha, negde u kosmosu postoji naša verzija koje je postigla ono što mi nismo uspeli. Malo se šalim ali to usitinu jeste tako. No, pustimo šalu na stranu i sagledajmo još neke zanimljivosti koje nudi ideja o beskonačnom kosmosu.
Sve ono što važi i za nas važi za kosmos. To znači da bi, ako bi išli dovoljno daleko, videli sve moguće verzije kraja i početka našeg kosmosa! Ovo je, verovato si primetio, paradoks. Kako svemir može postojati a istovremeno doživljavati sve moguće krajeve i početke? Da li to znači da mi živimo u hologramskom svemiru ili je nešto drugo po sredi? Na ovo pitanje, dragi čitaoče, takođe nema preciznog odgovora, moramo još mnogo da učimo da bi na njega valjano odgovorili. Međutim, postoji jedna stvar koju moramo uzeti u obzir, ta stvar je vreme. Našim putovanjem mi bi skakutali kroz vreme jer, kao što znamo, svako kretanje kroz prostor je istovremeno i putovanje kroz vreme. Ovakvo hipotetičko putovanje koje smo mi preuzeli igrajući se idejom beskonačnog kosmosa i sve što smo tokom njega videli odnosi se i na vreme. Mi ne bi posmatrali samo sve moguće sudbine kosmosa već i sve moguće varijacije proticanja vremena. Drugim rečima bili bi svedoci onoga što će se tek dogoditi, onoga što se dogodilo, i onoga što se moglo dogoditi. Idemo li dalje sa maštanjem možemo zamisliti i kosmos u svemu istovetan sa nama poznatim, samo sa jednom bitnom razlikom, vreme u njemu bi proticalo unazad. U beskonačnom svemiru imamo beskonačno mogućnosti sa kojima se možemo igrati ako pustimo mašti na volju, to je jedan od razloga zašto beskonačni svemir i dalje ostaje samo ideja, ali vrlo zanimljiva i privlačna ideja. Na žalost ovakvo putovanje kroz kosmos neće biti moguće u skorijoj budućnosti. Razlog za to je činjenica da se svemir širi, čak i da preduzmemo takvo putovanje mi nikada ne bismo stigli do eventualne granice kosmosa jer bi se ona uvek udaljavala većom brzinom od one kojom bismo mi putovali.

Edwin Hubble

Edwin Hubble

Hablov zakon kaže da je brzina udaljavanja objekata u svemiru srazmerna njihovom rastojanju. Ako imamo dva nebeska tela čija su rastojanja takva da je jedno udaljeno duplo više od nas u odnosu na drugo, brzina tog tela će biti duplo veća u donosu na ono koje nam je bliže. Pošto nam je poznato da je brzina svetlosti najveća moguća brzina koju materija može dostići, a eventualna granica kosmosa bi se svakako kretala brže, mi nikada ne bismo mogli da  stignemo do nje. Za sada ovo je nepremostiva prepreka, ali ako uspemo da ostvarimo veći napredak na polju WARP pogona koji funkcioniše tako što zakrivljuje prostor-vreme kontinuum, onda će biti moguće otisnuti se na jedno takvo putovanje, do tada nam ostaje da čekamo i razmišljamo.

Na kraju iskoristiću još jednu priliku da se malo našalim: ako kosmos jeste beskonačan i u budućnosti budemo saznali za još neku formu života u njemu, moći ćemo mirne duše da tvrdimo da kosmos vrvi različitim verzijama života, premda bi sve bile vrlo slične, ali svakako ne bi bio prazan kao što sada mislimo. Ljubitelji teorija zavera, NLO-a i ET-a bi mogli zadovoljno da se smeškaju i govore da su ipak bili u pravu.

Social Comments

Related Posts

Tags

Share This

Leave a Reply