Ekološka kriza-uzroci i rešenja

May 2, 2014 by

Sadržaj:

  1. Uvod
  2. Šta je ekologija?
  3. Uzroci ekološke krize
  4. Vizija bolje budućnosti
  5. Zaključak
  6. Literatura

1. Uvod

„Jedino čovek koji više nije neprijatelj drugom čoveku može prestati da bude neprijatelj prirode, kao što se neprijateljstvo prema prirodi u suštini uvek pojavljuje kao neprijateljstvo prema čoveku“[1]. Mudre reči istaknutog jugloslovenskog političara Edvarda Kardelja su odličan pokazatelj pokušaja marksističkih mislilaca da pomire čoveka i prirodu. Ekološka kriza koje smo već uveliko svesni nije nova pojava, još od 19. veka istraživački napori poput Engelsovog dela Položaj radničke klase u Engleskoj ukazivali su na poražavajuće posledice kapitalističke proizvodnje i njenog uticaja na širu populaciju. U čemu se tadašnji radovi i proučavanja ekološke krize razlikuju od današnjih? U tadašnje vreme ekološke posledice proizvodnje i zagađenja ugrožavali su jednu klasu i to radničku, u novije vreme, posebno veoma uticajnim radom Rimskog Kluba pod nazivom „Granice Rasta“ pred oči istraživača i ostatka javnosti dolazi jedna drugačija slika, kako je Entoni Gidens to predstavio: „Globalni modeli potrošnje i stavovi prema prirodnom okruženju imaju izuzetno velik uticaj na raspoloživost resursa širom sveta,…današnja društva u mnogo većoj meri zavise jedna od drugih, nego što je to ranije bio slučaj. Svi smo mi putnici na svemirskom brodu zvanom Zemlja, ma gde živeli, tako da na sve nas utiču promene koje sa druge strane, ostavljaju posledice na prirodu“(Gidens, 2007: 617). Cela naša civilizacija je duboko zašla u ozbiljnu globalnu krizu ogromnih razmera. Proces rasta dostiže svoje granice, Zemlja ne može da izdrži konstantno razaranje prouzrokovano sve većom i većom proizvodnjom, kapitalizam ekonomskog rasta koji je čoveku u teoriji trebalo da obezbedi izobilje stvara više potreba nego što uspeva da zadovolji.

I dok se veliki ekonomisti i političari bore sa nerešivim i stalno nadolazećim krizama, toliko svojstvenim kapitalističkom načinu proizvodnje nama na vrata kuca jedna druga, daleko veća kriza koja će dovesti u pitanje naš opstanak. Sa ovom krizom, njenim uzrocima kao i rešenjima u koštac se uhvatio francusko-austrijski društveni filozof Andre Gorc. Kao marksistički filozof koncentrisan uglavnom na ekologiju bavio se uticajem čoveka na životnu sredinu pre svega kritikama kapitalističkog načina proizovodnje i ekološkom i društvenom krizom koju on prozivodi. Takođe je radio i kao novinar pod pseudonimom Mišel Boske, bio je suosnivač nedeljnika Le NouvelObservateur, a zapolitičku ekologiju se zaintersovao posle studentskih protesta ’68.

 U prvom delu svoje knjige Ekologija i Politika pod nazivom Ekologija i Sloboda, Gorc nam nudi duboku analizu ekološke krize naše civilizacije. Kroz analizu kapitalističke krize nadakumulacije on nam predstavlja pogubnost kapitalizma ali i autoritarnog socijalizma, jer po njegovom mišljenju oni „liče ko brat bratu“ po jednoj odlici a to je rast.  Privredni rast je kao što ću objasniti po Gorcu glavna opasnost po moderni svet, i glavni uzročnik opšte ekološke krize.

U okviru svoje analize Gorc je ponudio radikalna rešenja ekološke krize koja se pre svega zasnivaju na manjoj i racionalnijoj proizvodnji. On tvrdi da treba proizvoditi i raditi manje, a dobra koja bi se proizvodila bila bi samo ona koja mogu biti dostupna svima, time bi se izbegli svi oblici privilegija, a sve potrebe bi bile zadovoljene ili kako on kaže: „Veza između više i bolje je prekinuta, bolje se može ostvariti manjim, može se živeti bolje tako što će se manje raditi i manje trošiti“(Gorc, 1982: 71). Naravno ovakva viđenja su očekivano bila proglašena utopističkim, ali zapitajmo se šta je danas stvarno utopija? Sa evidentnim uništavanjem životne sredine, bezobzirnim trošenjem neobnovljivih resursa, sve većim društvenim raslojavanjem na imućne i siromašne kao što nas Slavoj Žižek podseća jedina utopija je verovanje da možemo nastaviti da živimo na ovakav način.

2. Šta je ekologija?

Gorc ekologiju određuje poređenjem sa političkom ekonomijom. Politička ekonomija je nepotrebna u onim zajednicama koje mogu svoje ekonomske aktivnosti regulisati same od sebe kao što su porodice i male zajednice. Ona je kao disciplina potrebna onda kada se javlja proizvodnja zasnovana na podeli rada  koju kontrolišu mehanizmi izvan pojedinaca kao što su institucije i tržište. Ekonomista se bavi aktivnostima individua u sredini ograničenih resursa (Gorc, 1982: 44).

Koristeći istu tu analizu Gorc tvrdi da ekologija nije primenljiva na narode i zajednice čiji načini proizvodnje ne ostavljaju posledice po njihovu životnu sredinu. Ekologija se po Gorcu javlja kao disciplina tek onda kada ekonomske aktivnosti neke zajednice utiču na okolinu tako da je trajno menjaju ili uništavaju. Ekologija se bavi postavljanjem granica i uslova koje ekonomska aktivnost mora poštovati ako želi da nastavi svoje odvijanje tako da ne izaziva posledice suprotne od svojih ciljeva. Bitna stvar u vezi sa ekologijom je da ona ne obuhvata ekonomske aktivnosti i računice ona se nalazi izvan njih i otkriva nam granice ekonomske efikasnosti (Gorc 1982: 45).

Može se reći da ekologija definiše gde ekonomija prestaje, tj. da nam ekologija govori koliko je širok opseg koji obuhvataju ekonomska rešenja, opseg posle čijih granica se rešenja moraju sprovesti drugačijim merama.

Gorc ovaj zadatak ekologije ilustruje primerima kontraproduktivnosti koje je ekonomija stvara, težnjom da prevaziđe relativne retkosti ekonomija stvara negativne prinose npr. sve većim povećavanjem proizvodnje automobila dolazi do gužvi u saobraćaju, težnjom da se poveća pokretljivost stanovništva ekonomija je dovela do smanjenja pokretljivosti; takođe povećanjem potrošnje energije dolazi do zagađenja koja umesto da budu zaustavljena u svojim izvorima dovode do novog trošenja energije i tako u krug.

Ovakve kontraproduktivnosti se ne mogu rešiti u okvirima ekomonske logike, mora se izdići izvan njenog opsega, ekologija nam tu daje odgovore, probleme naše civilizacije ne treba rešavati povećavanjem proizvodnje već njenim smanjivanjem. Može biti efikasnije proizvoditi manje i čuvati prirodne resurse radije nego ih eksploatisati.

„Ekološka borba nije sama po sebi jedan kraj ona je etapa. Ona može kapitalizmu stvoriti određene teškoće i može ga naterati da se menja“ (Gorc 1982: 31).

Gorc ovakvom tvrdnjom postavlja dva puta kojim možemo krenuti koristeći ekologiju, možemo pokušati da reformišemo kapitalizam što se u nekoj meri i dešava, i možemo pokušati da izvršimo korenitu promenu našeg celokupnog načina života i odnosa sa prirodom. Može li se kapitalizam reformisati tako da se prilagodi neizbežnim uslovima koje mu ekologija nameće? Kao što smo gore prikazali, ako se ekonomija zasniva na neprekidnoj težnji ka ekonomskom rastu ne može biti reformisana do te mere da se opasnost od iscrpljivanja resursa otkloni poptuno. Iz te tvrdnje neizbežno proizilazi zaključak da su kapitalizam i bezbedna budućnost nespojivi.

Ako želimo poboljšanje moramo početi odozdo, od suštine naše privrede, moramo promeniti prirodu proizvodnje koju obavljamo, jedino tako možemo obezbediti stabilnu budućnost za generacije koje dolaze.

3. Uzroci ekološke krize

„Svaka proizvodnje je i razaranje“ (Gorc 1982: 50). Vreme je da se suočimo sa ovom istinom od koje smo toliko dugo bežali. Priroda je sama po sebi opasna po čoveka, ona nije tu da bi čovek od nje živeo bezbedno i sigurno kao što malo dete živi od majke. Iz tog razloga čovekove proizvodne delatnosti vrše uticaj na prirodu kako bi je prilagodile potrebama čoveka. Naravno priroda se ponovo obnavlja, trava i drveće ponovo rastu, ali ovo obnavljanje ima svoje granice, čovekove proizvodne delatnosti svakim danom sve više menjaju površinu zemlje i remete prirodnu ravnotežu.

Prema Gorcu svaka čovekova kultura menja sredinu u kojoj živi, iz tog razloga ekologija postavlja dva osnovna pitanja:

  1. Da li transferi koje ljudska aktivnost nameće prirodi štede neobnovljive resurse?
  2. Da li razarajući efekti proizvodnje prevazilaze produktivne, i to zbog sve šire zasnovanosti proizvodnje na prirodnim izvorima koji se ne mogu obnavljati (Gorc 1982: 21)?

Prema Gorcu celokupna svetska kriza ima nekoliko nivoa koja ću pojedinačno objasniti, a to su kriza nadakumulacije koja je pojačna ekološkom krizom i jednom krizom u karakteru društva (Gorc 1982: 51).

Kriza nadakumulacije. Kapital uvek teži da se uveća, to je njegova nepromenljiva logika, a u razvijenom kapitalizmu to se dešava zamenom radnika mašinama. Kao što znamo mašina je ništa drugo do nagomilani rad koji je mrtav ali ima sposobnost da se koristi i u odsustvu radnika. Naravno, mašine nisu jeftine, ali da bi postojao profit one se moraju iskoristiti na način da vlasniku donesu veću dobit od onoga koliko ga je sama mašina koštala. Tu dolazimo do suštine tržišne konkurencije među preduzećima, sva preduzeća teže da zamene svoje mašine novim, efikasnijim mašinama, a efikasnost znači da mogu više rada da obave uz manji broj radnika. Dalje vidimo očigledan razvoj kapitalizma, u proizvodnji se korist sve veći broj efikasnijih ali skupljih mašina, a sve manji broj radnika. Ali porastom korišćenja mašina raste i udeo profita koji se mora ostvariti da bi se mašine obnovile novijim mašinama, koriste se sve veće količine kapitala da bi se ostvarila ista količina proizvodnje (Gorc 1982: 51).

„Marks je ukazao na to da, ranije ili kasnije dolazi do opadanja profitne stope, ukoliko se za proizvodnju iste količine proizvoda koristi sve veća količina kapitala utoliko više postoji tendencija da se profit ostvaren tom proizvodnjom smanjuje u odnosu na masu korišćenog kapitala. Ta se masa ne može beskrajno povećavati. To je činjenica“ (Gorc 1982: 52).

Kriza nastaje onog momenta kada profitna stopa počinje da pada, pošto se korišćenje mašina ne može učiniti rentabilnim one se ne mogu ni obnavljati. Svemu ovome je uzrok količina kapitala u samoj proizvodnji koja je toliko velika da se profit ne može normalno reprodukovati.

Rešenja za ovakav ćorsokak može biti mnogo, kao što sam u prethodnom odeljku napomenuo, oni koji upravljaju kapitalističkim sistemom mogu da pogledaju u suštinu našeg ekonomskog sistema i videli bi nerešive kontradikcije koje su ovde nabrojane. Ali očekivano to se nije desilo, rešenja za krizu su potražena na drugim mestima, pre svega u ova tri načina:

  1. povećanjem količine robe
  2. povećanjem cena robe uz zadržavanje istih obima prodaje
  3. povećanje obima prodaje uz smanjenje trajnosti proizvoda

Ovde vidimo logiku rešavanja problema uz obezbeđivanje još većeg rasta. Proizvodnja je povećana a ne zadovoljava veći broj potreba, naprotiv, potrošnja u ovakvom sistemu se svodi na to da je potreban sve veći broj proizvoda da bi se zadovoljio isti broj potreba. Raspianje proizvoda takođe postaje sastavni deo ovog tzv. rešenja, proizvodi su tako koncipirani da posle nekog određenog vremena budu uništeni. Planirana zastarelost kako se naziva se može datirati u 1932. godinu kada je izvesni Bernard London

izdao pamflet pod nazivom „Ending the Depression Through Planned Obsolescence“[2]. Ovde imamo evidentan pokušaj da se Velika Depresija jedna od najvećih ekonomskih kriza našeg vremena razreši kroz jedno od rešenja koje sam nabrojao.

Ovo nas dovodi do pitanja sa početka ovog poglavlja: „Da li razarajući efekti proizvodnje prevazilaze produktivne?“ (Gorc 1982: 21). Proizvodnja raste, ali takođe menja svoju prirodu, postaje sve više razarajuća a potrošnja sve više rasipajuća, raste količina otpada, a ljudske potrebe kao i celokupan život ostaje isti, sve raste osim kvaliteta života. Uništavamo i zagađujemo našu prirodu i našu okolinu, dok istovremeno pokušavamo zadovoljiti naše potrebe kroz sve veću konzumaciju proizvoda, odgovor na pitanje nam postaje očigledan.

Kao i svi problemi koji se rešavaju ekomonskom logikom pre ili kasnije rešenje će uvek biti povećanje ekonomskog rasta. Pošto vidimo da je to rešenje neefikasno ekologija se ovde javlja kao jedino rešenje za ovaj Gordijev čvor kapitalizma.

Kriza reprodukcije. „Shodno dogmi liberalne (ili neoliberalne) ekonomije, porast cene neke robe, izazvan njenom retkošću, dovodi do porasta proizvodnje tog retkog dobra, i to zbog toga što raste rentabilnost te proizvodnje“. „Ovo rezonovanje uvek predpostavlja da ne postoje granice proizvodnje nekog dobra“ (Gorc, 1982: 54).

Problem ovakvog razmišljanja je u tome što nasurpot njemu dolazi do povećavanja retkosti i to uglavnom onih dobara koja se ne mogu proizvoditi neograničeno jer nailaze na jako bitne granice. Neka dobra su retka sama po sebi.

Misli se na vazduh, vodu, ribe, životinje, plodno zemljište i sirovine. porast cena je ustvari ubrzao ekonomsku krizu zbog toga što je na dva načina uticao na pad profitne stope:

  1. Vazduh, voda i prostor postaju retkosti, a oni se ne mogu jednostavno proizvesti u većoj količini. Vazduh i voda se moraju obnavljati, a to ukazuje na nužnost njihovog tretiranja kao sredstava za prozivodnju. I kao i sva druga sredstva za proizvodnju moraju se reprodukovati, u njih se mora ulagati (filteri za vodu i vazduh), posledica ovog ulaganja je povećavanje količine mašina koje se koriste ali bez povećanja proizvodnje robe. Prečišćeni vazduh i voda se ne mogu prodavati, profitna stopa neminovno pada.
  2. Drugi uticaj na pad profitne stope je iscrpljenost ležišta rudnih bogastava. Nova ležišta se mogu pronaći i eksploatisati ali samo uz cenu investicija koje su daleko veće od nekadašnjih, a finansiranje takvih investicija dovodi do povećanja cene proizvoda. Sa konstantnim porastom cene proizvoda prerađivačka industrija mora razvijati  nove tehnologije pomoću koje bi uštedela potrošnju energije i proizvoda. To naravno dovodi do novih investicija i tako u nedogled (Gorc 1982: 55).

„Imamo posla sa jednom klasičnom krizom nadakumulacije koja je komplikovana krizom reprodukcije. Druga od ovih kriza, u sušini, je izazvana time što su prirodna bogatstva retka“ (Gorc 1982: 57). Ova kriza se ne može rešiti klasičnom kapitalističkom logikom koja teži konstantnom rastu, tj. stvaranju sve većeg broja potreba koje bi bile zadovoljene sve većom količinom robnih dobara uz maksimalni profit. Jedini izlaz iz ovog začaranog kruga konstantnog rasta je u suprotnim težnjama, stvoriti što manji broj potreba i zadovoljiti ih uz što manji utrošak i što manju štetu po okolinu.

Kao i uvek Gorc nudi rešenja zasnovana na promeni prirode proizvodnje i potrošnje, za koju tvrdi da se može izvršiti bez naglog pada kvaliteta života, ako napadnemo siromaštvo u svojoj osnovi i poništimo nejednakosti koje su sila koja održava kapitalistički način proizvodnje kao dominantan.

Gorcova uviđanja su jako oštrouma, iako na takom malom mestu količina povezivanja i informacija koje nam daje je koncentrovana, direktna, a kada o njima razmislimo njihva tačnost je očigledna. U nastakvu će vam detaljnije biti predstavljeni Gorcovi predlozi za rešenja ekološke i društvene krize.

4. Vizija bolje budućnosti

Gorcova rešenja su već pomenuta na nekoliko mesta, a ovde će biti razmotrena u obliku predstavljanja jednog novog drugačijeg društva.

Gorcova rešenja se pojednostavljeno mogu prikazati kao smanjenje i promena prirode proizvodnje, decentralizacija na samoupravne komune, promena oruđa i metoda proizvodnje (Gorc 1982: 71).

Društvena proizovodnja u ovakvom društvu bila bi obavljana tako da se proizvode samo ona dobra koja može posedovati svako, pretrpavanje gomilama beskorisne robe je apsolutno beskorisno, možemo biti srećni bez tolikog izobilja, u društvu u kome nema privilegija nema ni siromašnih (Gorc 1982: 72).

Roba koja bi se društveno proizvodila bila bi pored opšte dostupnosti takođe pravljena da bude što trajnija. Odavno živimo u dobu u kome je tehnologija razvijena do te mere da možemo praviti odeću i obuću koji mogu trajati godinama i mašine koje svoje poslove mogu obavljati čitav vek. U novom društvu neće biti potrebe za domaćinstva da kupuju svoje sopstvene mašine za pranje veša, sudova i sl., postojale bi u svakoj stambenoj zgradi sale za obavljanje ovih poslova sa tim mašinama. Nema potrebe da svako domaćinstvo poseduje ove mašine i bespotrebno troši energiju. Ovo isto važi i za transport, svakodnevno smo svesni ogromnih gužvi na putevima i zagađenja koje automobili prouzrokuju, za ovim nema potrebe. Ako bi postojala razvijena mreža gradskog i međugradskog prevoza koji bi bio dovoljno razvijen automobili bi se koristili samo u hitnim slučajevima (Gorc 1982: 36).

U tako uređenom društvu postajala bi jedna ekonomija sa centralnim planiranjem koji bi bila zadužena za proizvodnju onih artikala koji su najpotrebniji i koji bi bili dostupni svima (npr. nekoliko modela trajne obuće i automobila). Ovakvo uređenje ne bi dovelo do nezaposldenosti iz razloga što bih radna nedelja trajala 20 časova. Mnogima ovo deluje kao uniformisano društvo u kome su svi stanovnici identični ali ovde nije kraj (Gorc 1982: 37).

Svaka samoupravna komuna bi raspolagala svojim radionicama opremljenim sa svim potrebnim alatima, u ovim radionicama bi oni individualno ili u grupama, po svojim željama proizvodili za sebe, ne za tržište ili državu višak proizvoda. Zbog trajanja radne nedelje ljudi će imati vremena za proizvodnju i bavljenje aktivnostima bilo koje vrste, takođe moćiće da podučavaju decu onim što misle da je potrebno (Gorc 1982: 37).

Da bi stvaranje i razvitak samoupravnih komuna bilo moguće mora doći do promene oruđa i metoda proizvodnje.

Kako Gorc kaže: „Promena oruđa je osnovni uslov za promenu društva, razvoj dobrovljne kooperacije, razvijanje i suverenost zajednica i pojedinaca predpostavljaju uvođenje oruđa i metoda proizvodnje:

  • koji su upotrebljivi i koje je moguće kontrolisati na nivou kvarta ili komune
  • koji su izvor povećane ekonomske nezavisnosti lokalnih i regionalnih zajednica
  • koji se podudaraju sa vlašću koju udruženi proizvođači i potrošači treba da imaju nad proizvodnjom i proizvodima (Gorc 1982: 49).

Promena društva i promena tehnologije moraju ići uporedo, ako bi smo preuzeli državnu vlast i pokušali da promenimo društveni poredak bez promene tehnologije promena bi bila samo iluzija. Promena mora doći iz borbe pojedinaca i malih zajednica za njihovu autonomiju, a promena tehnologije i metoda proizvodnje je ovde ključ. Samoupravljanje nije moguće bez oruđa za proizvodnju kojima se može samoupravljati, takva tehnologija je odavno moguća. „Reč je o tome da industrijska tehnika mora da bude podređena stalnom širenju individualnih i zajedničkih autonomija umesto da te autonomije budu poređene stalnom širenju industijske tehnike“ (Gorc 1982: 70).

Kod Gorca vidimo istorijski materijalizam na delu, promena proizvodnih snaga mora prethoditi promeni samog društva. On smatra da nove proizvodne snage koja će se razvijati ne mogu biti samo suprotnost nekom određenom obliku proizvodnih snaga, kapitalističkim ili socijalističkim koje postoje kao suprotnost jedna drugoj. Nove prozivodne snage moraju biti različite od svih dosadašnjih koncepata i stvoriti novo društvo od temelja ka gore.

Te proizvodne snage bi omogućile da se društveno proizvodi ono što je svim pojedincima neophodno i do preko potrebnog uvećanja slobodnog vremena. Sa uvećanjem slobodnog vremena usled smanjenja radnog pojedincima će biti omogućeno da proizvode u prethodno pomenutim radionicama robu i usluge beskrajne raznolikosti, to će doprineti uvećanju sfere slobode i odumiranje robno novčanih odnosa. Ekspanzijom slobode i nestankom ovih odnosa doćiće do odumiranja države, doćiće do stvaranja društva „u kojem će slobodan razvoj svih biti istovremenmo cilj i uslov slobodnog razvoja svakoga pojedinačno“ (Gorc 1982: 27).

5. Zaključak

Čovek zavisi od svog odnosa sa prirodom i sa drugim ljudima. Od ove činjenice ne možemo pobeći, naše celokupno poimanje života i sveta u kome živimo je uslovljeno načinom na koji se odnosimo prema prirodi od koje dobijamo sve ono što je nužno za naš opstanak. Da bih društvo koje sam opisao zaživelo promena se mora odvijati na dva polja. Spoljašnja promena koja podrazumeva promenu proizvodne tehnologije i društvenog poretka i drugo polje a to je čovekova pojedinačna svest koja se mora menjati tako da sve manje shvata čoveka kao nešto što je odvojeno od prirode što stoji nasuprot nje, a više kao deo prirode i prirodnih procesa, čovek i priroda moraju krenuti u pravcu zajedničkog pomirenja.

Da li je ovo pomirenje utopija?

Ovakva svest nije nešto novo u ljudskoj istoriji, u svom već poznatom pismu predsedniku SAD-a poglavica Sijetl kaže: „Zemlja ne pripada čoveku. Čovek pripada zemlji. Mi to znamo. Sve je povezano kao krv koja ujedinjuje porodicu. Sve stvari su povezane. Čovek ne tka tkivo života, mi smo samo jedna nit u tkanju. Šta god da čini tkanju čini i sebi samom“.[3]

Kako možemo dostići ovakvu svest?

Potencijali koje si kriju u čoveku su ogromni, kroz istoriju oni su potiskivani i sputavani od strane različitih struktura, religijskih, običajnih, ekonomskih. Da bi smo u potpunosti ostvarili čovekove potencijale čovekova sloboda mora biti konstatno uvećavana, ljudsko društvo se mora razvijati u pravcu što veće autonomije pojedinaca i društvenih grupa. Lanci birokratije i tržišta moraju se zbaciti, ako želimo da živimo u harmoniji sa prirodom čovek mora biti slobodan. U ovoj slobodi i spontanosti ljudi se mogu samoorganizovati prema prirodnim ciklusima, možemo stvoriti novu povezanost čoveka i prirode i ljudi među sobom, povezanost koje će biti cilj sam po sebi sa ne sredstvo.

autor: Milan Urošević

6. Literatura

  1. Gorc A. (1982), Ekologija i Politika, Prosveta, Beograd
  2. Gidens E. (2007) Sociologija, Ekonomski fakultet, Beograd

[1]Pozdravna reč Edvarda Kardelja na Osnivačkoj skupštini Saveza za zaštitu i unapređenje čovekove životne sredine Jugoslavije 1. februara 1973. godine, str. 6.

[2]http://en.wikipedia.org/wiki/File:London_%281932%29_Ending_the_depression_through_planned_obsolescence.pdf

[3] http://hr.wikipedia.org/wiki/Seattle_%28poglavica%29

Social Comments

Related Posts

Share This

Leave a Reply