Djuričko se protivi ustaljenim srBskim (ne)vrednostima!

Jun 24, 2014 by

kul-djuricko

Čitam ti ja tako tekst Djurička sa B92, mislim se u sebi, konačno pametan čovek da progovori  i kaže par razumnih rečenica. Konačno da se čuje neko ko je pre svega humanista, ne gleda naciju, religiju, kulturu kao nesto što nas RAZDVAJA od drugih i PRIVIDNO čini “boljim”. Konačno da se prave vrednosti istaknu, ispred onih koje nas zatvaraju u jedan čopor, u jedan zatvor i tumor na mozgu zvani nacionalizam, koji uvek ima tandenciju da predje u fašizam. Koliko je opasan jedan nacionalizam, govori činjenica da smo imali II i I svetski rat. Ti ratovi se NIKADA ne bi dogodili, da nije bilo nacionalizma, nemac je bolji od jevreja i slične floksule. Na trenutak se zaboravlja biologija, da smo svi ISTA vrsta, da ubijamo brata svoga a ne neprijatelja. Političari su sjajno koristili moć ideologije. Koristili su ideologiju da porobe um naroda, da uz pomoću njih ostvare svoje psihopatske ciljeve, “osvoje ceo svet”, i pored toga Srbija još uvek nije odrasla, i pored toga mi imamo u komentarima na B92 nacionalističke ispade gde pljuju Djurička i nazivaju ga izdajnikom. Rećete svuda ima nacionalista/fašista, slažem se. Ali da li svuda u svetu imate odnos “like-ova” 100 prema 20, gde je broj onih koji podržavaju Djurička 5x manji! Nemate. Srbija je još uvek zemlja koja zbija redove, fura se u mitove “nebeskog naroda”. Zbog takve politike i stanja uma, postaje u granicama sve manja i manja. A takodje i u mojim očima. Ne zbog izmišljenih, povučenih crta po mapi, nego zbog stanovništva koje još uvek nije odraslo….

Novinar: “Besmisleno ako neko napiše: “Ajde Đuričo, izađi, čekam te, polomiću te”? “

Djuricko: Bilo je još i gorih i glupljih stvari, ali internet pruža tu mogućnost da ti pod imenom Svrčuge3 izgovaraš gadosti i gluposti. To je danas normalno i demokratija pruža mogućnost da raspravljamo na taj način: kad kažem jednu reč, tamo 194 lika ima negativan komentar. A onda ima nekih divnih ljudi koji me brane, pa se upletu sa ovim ludacima. To je potpuno besmislena rasprava…

Nije da me plaši, ali ne mogu da budem baš ravnodušan. Ružno mi je da neko preti pod imenom Bubamara. To je deo sazrevanja našeg društva, koje pokazuje frustraciju. Ti rat ne smeš da pomeneš. Kao ni bombardovanje. Postoji jedna zvanična verzija u koju ne smeš da dirneš. Imam utisak da smo mi, obični ljudi, nagde između čekića i nakovnja.

Novinar: Nemalo je fašističkih ispada, ne samo na forumima…

Djuricko: Ma, ti imaš raspravu na televiziji gde je legitimno da sedi čovek fašista u studiju i zastupa tezu da bi trebalo sve pedere zadaviti.

Novinar: Mislim da nisu ni oni izlečeno društvo. Imaju i oni svoje fašiste, pa čak i na televizijama…

Djuricko: Ali tamo se ipak nešto pomera. Mislim da će njihovo društvo pre da ozdravi, jer oni govore o tome. Oni na dan neke državnosti daju zastavu majci koja je izgubila dete. Ta zastava joj neće vratiti sina i koliko god je to jedna užasna, morbidna, igrarija nacionalista, oni ipak pominju da je to bilo. Ti ovde imaš ljude koji nemaju ruku i nogu, oni su učesnici rata, koji se zvanično nije desio. Odnosno, Srbija nije učestvovala u njemu. A kako nemaš ruku? Ti tipovi koji su ih nagovarali, tapšali po ramenu, govorili im da su heroji, i dalje sede u nekim strankama, a ovaj koji se borio, koji nema ruku, on je nula. I uvek je: “A šta su oni nama radili?” Čoveče božiji, uopšte ne ulazim u to šta je tebi neko radio… Kad se vrati sve na čoveka, ne postoji “mi” i “vi”. Ako ti kažem da ima tamo tip bez ruke i noge, zove se tako i tako, borio se tu i tu, bomba pukla… To znači, bio je rat. Ajde da razgovaramo o tome. Koliko god da je strašno, hajde da probamo da se vremenom probijemo kroz te užase, kroz te mrakove. Postoji onaj REKOM, pokušaj da se napravi šira slika šta se stvarno dogodilo, jer svako ovde ima svoju verziju. U Hrvatskoj čuješ: “Haški tribunal je izmišljen da šalje hrvatske domoljube…” Čekaj, čekaj, pa i ovi naši budalaši isto to pričaju: “Haški tribunal je izmišljen da šalje srpske heroje…”

Ima jedna dosta prosta logika. Nema ubijanja. I kad to staviš kao pravilo broj jedan, onda ćeš vrlo lako da vidiš ko je s koje strane. Da imaš ljude i imaš neljude. Imaš ljude koji su ljudi i imaš neke neljude koji su ipak ljudi, koje je neko začarao, a kad bi ih malo raščvrljio, malo s njima razgovarao, mogao bi da u njima nađeš ono ljudsko. Ako pođeš od prava na život, kao neotuđivog prava, onda ćeš videti da su svi oni koji su učestvovali u ubistvu Đinđića porušili to pravo, kao i svi koji su ga zagovarali ili su intimno bili zavedeni novinskim člancima Kurira i onih užasa…

…Nacionala, Balkana, Identiteta…

Samo se dogovori sam sa sobom: nema ubijanja. E, kad društvo bude to razrešilo, biće nam bolje.

Novinar: Ti si zbog toga smatran izdajnikom.

Djuricko: Jeste, ja sam izdajnik, a neko ko je stvarno držao taj logor, on je heroj. Pa, nije. A čak i ako sam ja izdajnik, imam pravo na život. Optuži me da sam izdajnik, zatvori me, osudi me, ali nema ubijanja. To je toliko prosto.

Novinar: Ipak ne mislim da je pravo svakog da uzvikuje šta hoće, kao što je “nož, žica, Srebrenica”. Pa, upravo je to kršenje Ustava ove zemlje…

Djuricko: Naravno, negiranje ratnih zločina u Nemačkoj posle rata smatralo se krivičnim delom. To nije smelo da se radi. Ti imaš ovde na Pravnom fakultetu predavanje nekih ludaka “dan oslobođenja Srebrenice”. Pa, čekaj, imaj milosti. Neću da ulazim u to ko je u pravu, nisam istoričar, ali imaj milosti. Ako neko tamo ima sahranjene svoje rođene, ne možeš da im pričaš: “Nije vas bilo osam hiljada, nego vas je bilo četiri hiljade.” Ne osam hiljada, ne četiri hiljade, nego – nijedan ne sme da se ubije. I uvek je tu onaj odgovor: “A znaš ti šta su oni nama uradili?” Nema toga, ne možeš ni te naše da ubijaš. Kad staneš na stranu žrtava, vidiš da smo svi mi žrtve. Kao što su Albanci, koje su sahranili vezane žicom u Batajnici, tako su i neki Srbi, nesretni, ko zna gde sahranjeni vezani žicom. Ili ona mala devojčica Milica Rakić, koja je poginula tokom bombardovanja. I Milica i ti nesretni ljudi sa Kosova koji su tu sahranjeni, oni su svi moji. Oni su više moji nego bilo koji Srbin ili Albanac koji je ubijao, ili onaj frik u avaksu gore. A ovi koji su ih ubijali – oni nisu moji. I nikad neće biti moji, ma koliko bili Srbi ili Albanci. Ne interesuju me. Nisam ja rođak sa ubicama. Kao – oni su Srbi. Nisu. Srbi su dobri ljudi koji u autobusu ustanu kad neko maltretira nekog i kažu: “Ajde, udari mene.” To je moja fiksacija Srba. Neko ko skine kaput i da devojci kad je hladno. Neko ko u kafani, kad devojka pije sok, a on pije pivo, plati i njeno piće. Ne dozvoli da ona plati. Mislim da su to naše vrednosti, a ne Ratko Mladić. Ana Ivanović, ona je naša vrednost. Srbi su lepe žene, koje su uspešne u svom poslu, a ne ružni generali.

A gde je u odnosu na to Srbija danas?

Mi nikad više ne možemo da se vratimo u ono doba.

Kad to kažeš, misliš na to da više nikad, ipak, neće biti ratova?

Pa, neće. Nemamo više kapacitet da ratujemo. To je dobro. Ali i dalje postoji frustracija koju pakuju ovim mladim ljudima, koji nisu slobodnog duha i mozga. Oni stalno stvaraju frustraciju da svet mrzi Srbiju i da je njihova suštinska želja da unište Srbe. Pazi, u svakoj zemlji postoje nacionalisti i ekstremisti. Ali se svuda tamo vode kao marginalna grupa.

Oni u Srbiji nisu marginalni. Oni su i u vlasti.

Social Comments

Related Posts

Tags

Share This

Leave a Reply