Deca, kultura i haos – Potreba za savesnim roditeljstvom

Apr 2, 2014 by

Dr Gabor

Dr.Gabor Mate: Ako pogledamo…detinjstvo u savremenom svetu,možemo videti da je pod ozbiljnom pretnjom.To se može videti po broju dece kojima su dijagnozirani razni poremećaji u ponašanju i razvoju, i mentalni problemi. Milioni dece su podvrgnuti medikamentima. To se može videti po statistiškim podacima koji pokazuju da čak 50% adolescenata u Americi razviju neki mentalni poremećaj u tinejdžerskom periodu; to se vidi i u frustracijama roditelja, koji veruju da su nekako izgubili moć da vaspitaju svoju decu u skladu sa svopstvenim vrednostima; po nemoći koju roditelji iskušuju u okviru svoje kulture; može se videti i po katastrofalnoj situaciji u školama, gde deca ne uče da čitaju i pišu tako dobro kao što su pre 10-ak godina;i po njihovoj agresivnosti i učestalosti upotrebe droge itd. I pošto vidimo da se ovi problemi javljaju na masovnom nivou, zaista bismo morali da se zapitamo, “Šta se to dešava?” Nije dovoljno da krivimo pojedince ili pojedinu decu, što se loše ponašaju, ili roditelje što ne vaspitaju decu kako treba, jer da je to problem, videli bismo samo sporadične slučajeve, tu i tamo, a ne bismo viđali ovako široko rasprostranjene manifestacije ovih problema na društvenom nivou.

Ako to možemo da primetimo, moramo se zapitati,

 “Šta se dešava sa našim društvom?!” Naročito ako razumemo da; kada posmatramo biljku koja se ne razvija kako treba, u vašoj bašti, ne bi ste počeli da je krivite što je donela takvu odluku, već bi ste se pitali, koji joj uslovi nedostaju. Zemljište, navodnjavanje, svetlost… Slično je i sa razvojem deteta. Zato je osnovno pitanje koje moramo da postavimo: Koji uslovi su neophodni za zdrav razvoj dece, i koji su od tih uslova danas njima dostupni? Nedavna istraživanja rađena u SAD-u, su pokazala da je najoptimalnije okruženje za razvoj deteta, u stvari društvo lovaca i sakupljača. To naravno ne znači da sada svi treba da budu lovci i sakupljči, jer se to neće dogoditi.Ali šta je u vezi tih društava doprinelo zdravom razvoju dece? To je odnos povezanosti sa roditeljima i odraslima. Ono što imamo u današnjem društvu, su izolovani roditelji koji žive u “nuklearnoj” porodici, postavljenoj odvojeno od šire familije, plemena i kulture a potrebno je nešto za šta postoji Afrička izreka: “Za podizanje deteta je potrebno čitavo selo.” Deci je za razvoj potreban mnogo širi spektar odnosa sa odraslima.Drugo, ako pogledamo šta je neophodno za fiziološki razvoj mozga deteta i njegovih ključnih moždanih kola, koja služe za reagovanje na stres, kontrolu impulsivnosti, samokontrolu emocija, pažnju, donošenje odluka, prepoznavanje društvenih merila… Ova moždana kola, za svoj fiziološki razvoj zahtevaju: prisustvo emocionalno dostupnih, prilagođenih, nežnih roditeljskih staratelja, koji nisu pod stresom.

A šta mi dobijamo od društva koje je uništilo sela, u smislu emotivne povezanosti dece sa mnogo više odraslih, koje većinu vremena decu odvaja od roditelja, usled ekonomskih pritisaka, koje roditelje izlaže neumerenom stresu, pa čak i kad su sa svojom decom, vrlo su nervozni i rastrojeni, gde 20% žena pati od post-porođajne depresije, gde se posle porođaja zeni ostavlja ne više od 6 nedelja da bude sa detetom, šta možemo očekivati od takvog društva?Očekujemo razne vrste disfunkcionalnosti, poremećaje u razvoju i ponašanju koji manifestuju ozbiljne emotivne nedostatke, koje onda tipično, pogrešno tumačimo kao probleme u ponašanju, a to nisu problemi u ponašanju, već problemi u odnosima dece i odraslih. I time što od toga pravimo problem sa ponašanjem, time što pokušavamo da sprečimo takvo ponašanje, činimo problem još gorim, jer ih kažnjavamo i napadamo tako da još više produbljujemo razdor u odnosu sa njima, a očekujemo njihovo poverenje u nas. Kao rezultat svega ovoga, dinamika koja će uslediti je da su deca biološki programirana da se vežu za nekoga, (ne mogu ništa protiv toga, moraju da se vežu za nekoga)Njihovi mozgovi im to naređuju. I razmislite na trenutak, koliko je bliskost drugog ljudskog bića važna čak i odraslima,I šta se dešava sa nama kao odraslima, kad nam je odnos sa bliskim osobama ugrožen? Koliko dezorijentisani, uznemireni i potreseni postajemo? A kod dece je to još više naglašeno, jer ona više zavise od drugih. Ona su mnogo ranjivija i bespomoćnija.

Deca ne mogu da premoste nevezivanje, ali za koga se vezati? Sa onima koji su blizu. U našoj kulturi, to su druga deca. Pored toga što gube roditeljsko okruženje koje im pruža sigurnost, zbog društveno-ekonomskih pritisaka koje sam već nabrojao, deca se povezuju sa drugom decom. Tako da po prvi put u istoriji, imamo nezrela bića koja neumereno utiču jedna na druge. Rezultat su nezrelost, razni problemi sa ponašanjem, razne smetnje zdravom razvoju, i čitav spektar problema sa ponašanjem, učenjem i mentalnim zdravljem. To je suština, zadatak kulture je da održava našu povezanost, da nam pruzi mesto gde pripadamo i gde ćemo imati podršku. To je tradicionalna uloga kulture. Priroda može samo da nas programira da se vezujemo i povezujemo, ali nam ne može obezbediti kulturu. To je zadatak društva.

Ali šta se dešava kuturi kad su promene u društvu toliko česte da ne može da im se prilagodi? Postajemo dezorijentisani, gubimo svoje znamenje, gubimo međusobnu povezanost i povezanost sa decom… I rezultat je ono što sam nabrojao na početku, svi ti problemi u detinjstvu, sa ponašanjem, mentalnim zdravljem i čitav spektar drugih problema, koji se naravno manifestuju na individualnom nivou ali i na društvenom. Povrh toga, imamo kulturu u nekom užem smislu, koja upotebom medija nameće ovakve trendove, Sigurno ste primetili da većina TV programa koji su namenjeni deci, uopšte ne sadrže odrasle? Ili ako ih ima, predstavljeni su kao periferne figure za ismevanje.Sve to je vezano za iskustva dece odvojene od roditelja. Tako da naša kultura nameće odvajanje odraslih od dece, i povrh svega toga dajemo svojoj deci svu tu tehnologiju, pomoću koje ne moraju da se međusobno kompulzivno povezuju čak ni u međusobnom fizičkom prisustvu, i tako imate TWITER, FACEBOOK, SMS PORUKE, E-POŠTU, SKYPE……mobilne telefone…. i u suštini otuđenu kulturu, koja je odvojena i vrlo često u suprotnosti od zdrave kulture koju odrasli žele da prenesu na svoju decu ali su izgubili ulogu u tome, jer su izgubili povezanost. Ukratko, imamo razvojnu katastrofu.

Roditelji u društvima lovaca-sakupljača, nisu morali da znaju ništa o vezivanju i povezanosti. Kao što mi ne moramo da znamo ništa o graviticaji da bismo hodali po zemlji, jer će se ona pobrinuti za nas, jer je tu. U društvima u kojima odnosi povezanosti još uvek funkcionišu, roditelji ne moraju da budu svesni toga. Ali u društvima u kojima to više nije dominantna dinamika, u smislu kulturne podrške dominaciji takve dinamike, Mi aktivno postajemo svesni vezivanja, jer ju naša kultura ozbiljno narušava. Zato je osnovna stvar da roditelji budu svesni vezivanja, Moraju biti svesni toga od momenta kada žena zatrudni. Jer ako odnosi vezivanja kod žene funkcionišu, zaštitiće je od stresa, a ako ne deluju, žena će reagovati na stres što će imati negativne posledice na razvoj deteta. Potom, vezivanje po rođenju, mora takođe biti sačuvano veza između roditelja i deteta, majke i novorođenčeta.

Umesto toga imamo visoko medicinovanu kulturu rađanja, u kojoj ima sve više neprirodnih porođaja i sve više medicinskog mešanja u porođaj, razdvajanje umesto povezivanja, i to bi, ako smo svesni, trebalo da nas podstakne da ozbiljno preispitamo način porađanja koji praktikujemo. potom imamo društvo koje ostavlja ne više od 6 nedelja za postporođajni ciklus, i da imamo imalo racionalnu kulturu, društvo bi pružilo podršku roditeljima da ostanu kod kuće sa svojom decom. Umesto što im činimo sve da im bude teže, trebalo bi da im olakšamo. Time bi smo pružili i podršku praktikovanju prirodnog roditeljstva, što je na primer dojenje, koje manjina praktikuje u ovoj zemlji.Većina žena doji najviše do 6 meseci a neke uopšte. A dinamika dojenja je neophodna ne samo imunološki, zbog antitela koja se prenose, i hranjivosti zbog hranjivih materija koje mleko sadrži, već i zbog perspektive emocionalnog povezivanja. To je važno pogotovo za ljudsko mladunče jer se mi rađamo u suštini prevremeno u odnosu na druge sisare, što znači da ta veza mora da bude jača i da traje duže.

Britanski antropolog Ešli Montevju je postavio frazu “spoljno prilagođavanje”, Neophodno je da se unutrašnje prilagođavanje (u materici) dovede u ravnotežu sa spoljašnjim, da bismo dostigli nivo razvoja koji se kod ostalih životinja odvija u materici, moramo da se spoljno prilagođavamo dodatnih 9 meseci. To bi prirodno moglo da bude moguće, što je u najviše slučajeva preko dojenja. A onda povrh toga, moramo biti svesni da, što više ljude izlažemo stresu, taj stres više utiče na neurološki razvoj njihove dece, zato deca roditelja pod stresom, češće imaju poremećaj pažnje, i slične probleme. Deca roditelja koji su izloženi stresu, čak češće oboljevaju od astme, prema najnovijim saznanjima. Razlozi su jasni ali neću stići da sada to objasnim. I tako dalje, suština svega ovoga je da moramo da postanemo svesni vezivanja i njegovog značaja, i da ga održimo što duže, i da ga čuvamo na sigurnom kao svetinju, celim tokom razvoja deteta, koje traje do kraja tinejdžerskog perioda, u prkos kulturalnim porukama, da vezanost nije važna, da su deci potrebni vršnjaci više nego odrasli i slično. Konačni odgovor na vaše pitanje, “Šta je neophodno?”, To je SVESNOST O VEZIVANJU.

Social Comments

Leave a Reply